VREME GNEVA
9. decembar 2009.
Bez obzira na nečija politička i ideološka uverenja, na njihovo postojanje ili nepostojanje, prilično je jasno da je nivo socijalnog elektriciteta u Srbiji danas izuzetno visok, i da se u vazduhu oseća ogromna količina suspregnute agresije. Način na koji se ljudi ponašaju u saobraćaju to odražava, ali uzroci leže u širim društvenim okolnostima. Akumulacija gneva u širokim slojevima stanovništva je takva da može dovesti do pucanja Srbije po šavovima zbog najmanje provokacije ili grubosti.
Ekonomska kriza i loše upravljanje već su se pokazali kroz političko pomeranje na stranačkom planu, koje se videlo u rezultatima voždovačkih izbora. Ti rezultati su prilično jasan pokazatelj stanja narodnog raspoloženja u čitavoj Srbiji i to je politička strana kolektivne ozlojeđenosti naroda. Ona, međutim, nije tema ovog teksta.
Nezavisno od političkih pitanja, dakle politički neutralno posmatrano, treba imati u vidu svakodnevne manifestacije ozlojeđenosti običnih ljudi zbog korupcije i bahatosti onih koji imaju moć. Reč je o svakoj vrsti moći, od finansijske do one koja proističe iz državne službe i ovlašćenja. To se posebno odnosi na primenu represije na ulicama, i to u najgore moguće vreme za bilo koju vladu, u vreme nezadovoljstva, nemanja posla, teških socijalnih potresa i galopirajućih nejednakosti, u vreme približavanja izbora.
U opisanom kontekstu, stupanje na snagu novog Zakona o bezbednosti saobraćaja će biti dodatna provokacija koja može biti okidač narodnog protesta. Primenu ovog zakona treba odložiti na duži rok. Razlog nije u tome što ljudi ne žele da se na putevima uvede red, nego u načinu na koji je to predviđeno novim zakonom.
Srpska policija se danas može okarakterisati na dva prilično različita načina, zavisno od toga o kom njenom delu je reč. Kada je reč o kriminalističkim službama, to jest policiji koja se bavi rešavanjem krivičnih dela, sastav, način postupanja i kvalitet rada su veoma uznapredovali od 2000. godine i uvedene su brojne reforme koje su, u izvesnom smislu, dovele i do promene duha ovih službi. One se danas daleko više vide kao javni servis, a manje kao pretorijanska garda političkog režima, što je bilo slučaj do 2000. godine. U nekim periodima tokom poslednjih devet godina, reforme kriminalističke policije prednjačile su u odnosu na reforme ostalih sektora javne uprave u Srbiji. U srpskoj kriminalističkoj policiji danas se nalaze mnogi talentovani, obrazovani i vrlo profesionalni ljudi.
Istovremeno, međutim, stanje sa uniformisanom policijom je veoma različito — čast izuzecima. Njena popuna, koja je problematična, kadrovski profil, komunikacioni kapacitet i procena su na kritičnom nivou, i nju bi trebalo koristiti što manje u nestabilnim političkim i socijalnim vremenima. Potrebno je izbegavati da uniformisana policija koja nije saobraćajna policija uopšte kontroliše saobraćaj. U toj ulozi, ponašanje uniformisanih policajaca je često nekorektno, a neretko se dešava da njeni pripadnici uopšte ne poznaju saobraćajne propise, pa ni grad u kome kontrolišu saobraćaj. Upravljanje uniformisanom policijom je danas verovatno najveći izazov za Ministarstvo unutrašnjih poslova i predstavlja najveće teškoće u obezbeđivanju svakodnevne stabilnosti u održavanju javnog reda. Kadrova nema, uslovi rada su loši, a rezultati su stalna napetost i nezadovoljstvo.
Zamislimo sada tu i takvu uniformisanu policiju — čast izuzecima — koja sprovodi novi Zakon o bezbednosti saobraćaja. Taj zakon, između ostalog, predviđa različite sankcije za pojedine prekršaje zavisno od toga da li se u vozilu nalazi maloletna osoba ili ne. Da bi jedan policajac to mogao da ustanovi, on mora legitimisati ne samo vozača, nego i članove njegove porodice i druge putnike u vozilu. Reč je, primera radi, o deci, koja su možda gladna ili nervozna, o supruzi, koja ne želi da je neko, na putu do bioskopa ili pozorišta, isteruje iz automobila na kišu, ili prijateljima kojima takvo pretresanje i zaustavljanje kvari raspoloženje. Ako se, pri tome, desi da je uniformisani policajac grub ili bahat, ili neosetljiv na po prirodi osetljive situacije opisanog tipa, to generiše gnev. A gneva je u Srbiji već mnogo.
Zamislimo, dalje, situaciju u kojoj uniformisana policija zaustavlja neki polovan „hjondai” ili „zastavu 101”, dok okreće leđa „džip pajeru” koji pravi isti prekršaj. Zamislimo situaciju u kojoj se pretresaju vozila, vade stvari iz prtljažnika, pretura privatni sadržaj po kabini vozila, rutinski i bez valjanog razloga. Ovakve radnje, kao i rutinsko zaustavljanje vozila, u Zapadnoj Evropi se smatraju prekoračenjem ovlašćenja i maltertiranjem građana, i u skladu sa tim se sankcionišu. Na Balkanu su one deo svakodnevne prakse.
U istoriji Srbije događaji su se često lomili na koincidencijama. Sadašnja vlast ne snosi potpunu „krivicu” za novi zakon o saobraćaju: taj zakon u svojim začecima datira od ranije. Međutim, Zakon stupa na snagu u vreme mandata sadašnje vlasti. U vreme rezultata izbora na Voždovcu. U vreme ekonomske krize i duboke, strukturne kriminalizacije srpskog društva za koju su, prilikom obeležavanja 9. godišnjice 5. oktobra, pred kamerama, svi lideri nekadašnjeg DOS-a, sada predstavnici vladajućih stranaka, zajednički konstatovali da je „gora nego ikad”.
Zakon o bezbednosti saobraćaja stupa na snagu u vreme gneva.
U interesu stabilnosti Srbije, njegovu primenu treba odložiti. On, u ovom trenutku, nikome nije u interesu, i svi koji ga sprovode biće pod dodatnim, nepotrebnim teretom njegove duboke nerealnosti s obzirom na životne prilike u Srbiji.