Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

Potraga za izuzetnošću


Danas
, 3. septembar 2013.

Establišment je veoma često zanemarivao i marginalizovao izuzetne duhove. Od čuvenog odbijanja Matice srpske da Nikoli Tesli dodeli stipendiju, preko procene lekara da od Ajnštajna „nikada neće biti ništa izuzetno“, jer nije progovorio do pete godine života, do sudbina velikih ruskih filozofa i poput Semjona Franka, Solženjicina i stotina drugih, koji su prognani ili poslati u gulag, ovo pravilo o neprepoznavanju izuzetnosti važi u svim nacijama i u svim vremenima.

Razlog za ovu netrpeljivost prema izuzetnim duhovima leži u činjenici da su oni uvek kroz istoriju „odstupali od standarda“ i time, na neki način, predstavljali „teškoću u razvrstavanju“ za svoju sredinu.

Danas se često čuje da je nešto „u skladu sa standardom“, ili da „odstupa od standarda“. O umetnosti, književnosti ili filozofiji sve češće se rasuđuje na osnovu „standarda“, na isti način kao kada se prave programi proizvodnje automobilskih guma ili sterilnih posuda za urin. Umesto kritičkog rasuđivanja, govori se o „kvantifikaciji“, a umesto estetskog prosuđivanja, o „strogosti“. U tom procesu industrijske standardizacije stvorilo se, gotovo neprimetno, stanje u kome bi danas, kada bi se pojavio jedan Niče, Hegel ili Bah, reakcija verovatno bila da ih proteraju, umesto da im objave dela, jer uznemiravajuće „nisu u skladu sa standardom“. Upravo stoga, finansijska, intelektualna, umetnička, ali i moralna kriza predstavljaju tako tešku stvarnost. Da bi se rešavala kriza, potrebno je inovativno, genijalno razmišljanje, a ono, po definiciji, odstupa od standarda. Savremena kultura je, međutim, svojim diktatorskim, policijsko-kontrolorskim duhom lišila intelektualce i umetnike sposobnosti da razmišljaju „izvan kutije“, kako to kaže popularna engleska fraza.

OSIGURANJE PUTA U PROSEČNO

Standardi su nastali kao rezultat potrebe da se osigura neka količina predvidivosti: da automobilske gume, posude za urin i akumulatori optimalno služe svrsi. Upravo je ta svrha razlog što se ona prvo pojavila u proizvodnoj industriji, a potom je, zahvaljujući ljudskoj potrebi za generalizacijom, prenesena u sektor usluga („standard usluga“: neiskren osmeh, obraćanje sa „Sir“ i izvinjenje za čekanje u radu). Potom, standardizacija je sprovedena u svim oblastima života, od poslovičnih francuskih krastavaca koji ne mogu biti krivi, do dramskih komada koji ne smeju biti suviše tužni, pa i do filmskih serija koje ne smeju biti suviše tragične, ili suviše anarhične. Sve što nije prosečno, očekivano ili prihvatljivo za većinu, i to za veliku većinu, mora se ograničiti upozorenjem ili zabranom.

Problemi nastaju kada se industrijska metodologija primeni na intelektualni život i na umetnost. Standardizacija obrazovanja, kreativnosti, pa čak i „standardizacija inovacija“ predstavljaju apsurde. To pomalo podseća na mentalni poremećaj, koji je opisan u jednoj od skorijih verzija američkog Statističkog i dijagnostičkog priručnika mentalnih oboljenja: „poremećaj neprihvatanja terapije“. Standardizacija koja se otela kontroli proglasila je nestandardnim, a time i zabranjenim, i samo protivljenje standardizaciji. Ona je stoga postala nova diktatura našeg doba. Rezultat tog trenda je katastrofalna globalna kriza kreativnosti.

Upravo zbog nedostatka inovativnih, sintetičkih duhova u sve više računovodstveno-administrativno-dućandžijskoj kulturi, nije moguće pronaći rešenje za aktuelne probleme, koji se kreću od javnog duga preko ukidanja građanskih sloboda i progona „duvača u pištaljku“ i u najvećim zemljama, do degradacije životne sredine. Problemi sa kojima se savremena civilizacija suočava nastali su upravo kao rezultat vladajućih „standarda“ i kloniranja ideja po industrijskom modelu produktivnosti (što više proizvoda u što kraćem vremenu, uz optimalan kvalitet), pa je stoga logično da se ne mogu rešiti u okvirima postojećih standarda. Savremena globalna kriza stoga dovodi do defetističkog urušavanja kvaliteta javnog govora, do pornografizacije i starletizacije medija, svakodnevnog života, a potom i vrednosti. Ne samo na Balkanu, već i u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Americi, Italiji, ljudima se nude razne Cece, Jece, Bece i Mece, razni Silviji, Kardašijani i slični, bezbrojni ekscentrični primeri beznađa, kulturne i moralne potrošenosti i, u krajnjoj liniji, jeftinog ublažavanja ozbiljne kolektivne depresije stanovništva.

Ideja da se u Srbiju dovede Lazar Krstić za ministra, da se angažuje Alfred Guzenbauer kao savetnik, ili da se ponudi mesto Dominik Stros Kanu kao finansijskom stručnjaku suštinski je dobra, nezavisno od toga da li su Lazar, Alfred ili Dominik dobri i koliko su dobri, pa i od toga da li će iko od ovih ljudi moći da napravi neki veliki preokret u kratkom roku. Ova ideja je dobra zato što ukazuje na svest o potrebi za „razmišljanjem izvan kutije“, za promenom postojećeg stanja lokalnih „standarda“ i shvatanje činjenice da standardi koji su na snazi nisu dovoljni, nisu dobri, i nemaju stvarnu vrednost za rešavanje aktuelne krize. Ideja da se za ministra kulture dovede Ivan Tasovac takođe je na istom tragu. Utrkivanje u idejama ove vrste predstavlja povratak na pravi, konstruktivni put, u kome se traži izuzetnost, inovacija, eksperiment.

Jedan od osnivača američkog pragmatizma, filozofije koja otelovljuje mnoge vrednosti koje su, u prošla dva veka, od Amerike napravile najuspešniju naciju na planeti, Čarls Sanders Pers, pisao je o tome da je suština morala - sopstveni rast, a da je najkonstruktivniji način razmišljanja za čoveka - eksperiment. Pers je pisao da se eksperimentisanjem, to jest odstupanjem od standarda, stvara „konkretna razumnost“, ili, prevedeno na tradicionalni srpski jezik - životna mudrost. Savremena Amerika kao da je zaboravila Persa.

ŽRTVE UMESTO SVETIONIKA

Posmatrano unazad, istorija je pokazala da je duh standardizacije, kvantifikacije, statistike i „iskustvene potvrde“ ne samo siromašan i neuzbudljiv (da ne kažem dosadan) nego i suštinski nekreativan i nedovoljan za kulturni napredak. Potrebna nam je sloboda i težnja za novim i za promenom da bi moglo biti napretka, a ta težnja se mora oteti uzusima uobičajenog i postati suštinski nekontrolisana, energična, probojna, i po svom sadržaju nestandardna. Upravo na ovaj način razmišljali su svi veliki duhovi u istoriji. Čak i kada su stradali, a to se gotovo uvek dešavalo, istorija je njihovo mišljenje dovodila „u proporciju“, kako je govorio delom zaboravljeni srpski filozof Božidar Knežević, i pokazivala bedu okolnosti, koje su od njih činile žrtve, umesto da ih učine svetionicima puta u budućnost.

Da je jevrejska zajednica u Amsterdamu u 17. veku tolerisala Baruha Spinozu, umesto da ga ekskomunicira i protera, umesto današnjeg razloga za stid i za opoziv tih davnih odluka, imala bi razloga za ponos. Da je Univerzitet u Bazelu, umesto da Fridriha Ničea „ohrabri“ da ode, uz „pristojnu stipendiju“, usvojio Ničeove ideje kao predložak za sopstveni razvoj, on bi danas bio nešto mnogo više nego što jeste. Da je srpska kultura, umesto da ignoriše Božidara Kneževića, srednjoškolskog nastavnika u Užicu, a pred kraj života u Beogradu, radila na njegovim idejama, i da je, umesto da zaboravi mladog književnika i filozofa iz Gornjeg Milanovca Uroša Petrovića, pariskog doktoranda, prerano umrlog od tuberkuloze, gradila na njegovim prerano prekinutim idejama i etičkim fragmentima, ona bi danas bila više nego što jeste.

Ni jedna od ovih kultura, kao ni mnoge druge, međutim, nije prepoznala nosioce svetlosti među svojim poslenicima, upravo zato što su oni na različite načine „kršili standarde“. Uroš Petrović, na primer, nije poslušao dobronameran, ali stereotipan savet Jovana Skerlića da „grune sa jednom knjigom“, i držao se skromnih spisa kratke forme i britke argumentacije. Niče je opstao, pa čak i objavio svoje knjige, zahvaljujući ličnim prijateljima, njihovom sponzorstvu i podršci. Spinoza je preživeo zahvaljujući podršci jednog holandskog intelektualca, nejevrejina, i njegove ćerke, i umro je sa 44 godine živeći u kući svojih prijatelja koji su o njemu brinuli, oteran od svog naroda. Sa 35 godina već je napisao Etiku geometrijskim redom izloženu, jedno od najznačajnijih dela u istoriji filozofije, koje se danas, na većini univerziteta, uopšte ne izučava. Sokrata su njegovi sunarodnici otrovali, a Galileja su njegovi spalili. I u svim ovim slučajevima, istorija je na kraju stvari dovela u proporciju.

Na našim prostorima, usled burnih političkih događaja koji su trajali vekovima, najviše pažnje intelektualna elita je posvećivala političkim disidentima, od Slobodana Jovanovića do ranih postkomunističkih demokrata. Zaboravljeni su, međutim, veliki duhovi koji se nisu bavili političkom mišlju, sa iskrom kreativnosti kojom su mogli osvetliti tamu nevidljivu većini običnih ljudi. Čežnja za izuzetnošću i izuzetnim ljudima, zato je zdrava. Njena formalizacija kroz razmišljanje „izvan kutije“, kroz eksperimentisanje sa „nestandardnim“ rešenjima, dragocena je. Tu čežnju treba povezati sa radom na povećanju slobode za sve ljude da misle i deluju kreativno, bez ograničavanja javne pažnje samo na političku oblast. Nije dobro pratiti „globalne standarde“ u oblasti kulture i umetnosti, jer te oblasti života ne podležu „standardizaciji“ i merenju. Aristotel je uporno govorio o tome da razuman čovek zna koliko preciznosti i egzaktnosti može očekivati od pojedinih delatnosti, i da se razumnost sastoji u tome da se različite stvari tretiraju različito, umesto da se podvrgavaju uniformnim merama.

Možda Lazar Krstić neće moći da samostalno izvuče srpsku ekonomiju iz krize. Možda i Guzenbauer i Stros Kan ne bi mogli da dovedu do preokreta, ali je ideja da se eksperimentiše sa nestandardnim rešenjima, poput ovih, plodna i dobra. Ona će, ako se na njoj bude gradilo, dovesti do rasta „konkretne razumnosti“ među nama, tako da će nam postati prirodno da razumemo da je jedini način napretka da prepoznamo kreativne ljude i da se radujemo potrazi za novim i uzbudljivim, koje nam mogu ponuditi oni najiskričaviji duhovi među nama.

Aleksandar Fatić

  • Preuzeto sa: http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/potraga_za_izuzetnoscu.46.html?news_id=266993