Centar za Bezbednosne Studije

Čista pijaća voda odavno se smatra kapitalnim resursom. Dugo najavljivan rat velikih kompanija za prirodna izvorišta započeo je pre nekoliko decenija. Najvećom količinom prirodnih izvorišta u svetu sada raspolažu četiri najveće kompanije: „Nestle”, „Koka-kola”, „Danone” i „Pepsi”. Procena je da je njihovom vlasništvu 80 odsto voda u svetu.


Srbija, srećom, ne oskudeva u količini voda. Kao jedan od kriterijuma koji se u svetu koristi za poređenje vodnog bogatstva stručnjaci navode „kompeticioni indeks”, to jest odnos broja stanovnika i raspoložive količine vode na određenoj teritoriji. Ukoliko se uzme taj pokazatelj, Srbija se nalazi u svetskom vrhu. Poređenja radi, SAD i Japan u tom pogledu zaostaju za nama dva, odnosno četiri puta. A ukoliko se uzmu u obzir sopstvene i tranzitne vode, nalazimo se, zajedno sa Švedskom, na evropskom vrhu.


Primera radi, stručnjaci Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu došli su do zaključka da se ispod Srema, Mačve i Semberije nalazi „podzemno Panonsko more”, smešteno na dubini od 200 do 700 metara, sa temperaturom vode od 100 Celzijusovih stepeni u dubini i do 80 stepeni pri izviranju. To jeste vrlo značajan izvor čiste vode.


Za snabdevanje stanovništva Srbije vodom koriste se površinske i podzemne vode. Površinske vode zahvataju se iz akumulacija i njihov kapacitet je 250 miliona kubnih metara godišnje. Kapacitet podzemnih voda kao izvora vode za piće mnogo je veći i iznosi 714 miliona kubnih metara godišnje. Na teritoriji Srbije postoji oko 250 lokaliteta sa više od 1300 prirodnih i veštačkih izvora mineralnih i termalnih voda. Oni su raspoređeni na više od 60 odsto teritorije. Nijedna od tih voda nije ista po hemijskom sastavu. Ima ih od najrafiniranijih za piće do onih sa koncentracijom retkih sirovina za industrijsku proizvodnju. Procena je da iz svih izvora — što vidljivo, što nevidljivo — ističe od pet do deset kubnih metara u sekundi, što je čitava jedna Morava. Nedovoljna iskorišćenost kapaciteta ogleda se u tome što je godišnja produkcija mineralne vode oko sto miliona litara, pri čemu se na 60 odsto potpisuje jedan proizvođač.


Ipak, jagma velikih kompanija za vitalnim resursom ne bi trebalo da ima negativne posledice po domaće tržište. Srbija ima dovoljno izvorske vode, a s obzirom da izvoz nije isplativ, oni koji sebi mogu da priušte flaširanu vodu ne moraju da strahuju za budućnost.


Uprkos tome što su rezerve čiste pijaće vode u Srbiji kao i svuda u svetu ograničene, domaći stručnjaci odbacuju opasnost presušivanja tih izvora u bliskoj budućnosti. Od oko tri stotine dokazanih izvoriša pijaće vode, manje od 20 odsto je u eksploataciji. Rezerve, naravno, nisu beskonačne, ali su obnovljive pa se zakonskom regulativom tačno može utvrditi njihova količina i obim eksploatacije direktno povezati sa količinom dotoka voda. Naš region raspolaže velikim resursima podzemnih i površinskih voda, pa smo, prema mišljenju stručnjaka, u mogućnosti čak i da dupliramo sadašnju količinu eksploatacije, iako sadašnja prozvodnja u potpunosti zadovoljava potrebe domaćeg tržišta.


Privatizacija izvorišta od strane velikih kompanija doprinosi pooštravanju regulative u toj oblasti. Barem sada to ne može da ima loših posledica po potrošača, jer neće stranac da odvozi cisterne vode, na primer, na Daleki istok. U trgovinskom smislu voda je kabasta roba i prema važećim parametrima transport koji premašuje 500 kilometara nije isplativ za proizvođača.


Što se tiče reka, one u Srbiju stižu sa sve četiri strane sveta, pa je otuda i veoma izražena mogućnost zagađenja vodotokova. Da se ta potencijalna opasnost povećava i sve više ugrožava reke Srbije dokazuju brojni primeri zagađenja i degradacije vodenih tokova u prethodnih nekoliko godina. Posle cijanida u Tisi, atrazina u Dunavu, arsena u Savi, fenola u Ibru, svi stanovnici Srbije zapitali su se kakvu vodu piju. Osnovni problem u vezi sa zaštitom rečnih tokova jeste nepoštovanje zakona i to što država nema finansijsku moć da adekvatno sanira otkriveno zagađenje. Samo dvadeset gradova u Srbiji ima uređaje za prečišćavanje otpadnih voda, a zbog nedostataka rezervnih delova i novca za održavanje, većina tih uređaja nije u stalnoj funkciji, tako da se od ukupne količine ispuštenih otpadnih voda prečisti zanemarljiv deo.


Poboljšano stanje vodotoka, na primer Save, posledica je toga što veliki industrijski sistemi ne rade. Država bi ubuduće strogo morala da primenjuje princip da ako fabrika želi da uzima vodu iz rečnih slivova, to radi nizvodno, a da je ispušta iznad mesta sa kojeg vodu zahvata.


Ima, međutim, i investitorske programirane devastacije. Beogradska pivara u Skadarskoj ulici, u samom centru Beograda, imala je tri bunara sa visokokvalitetnim vodama za flaširanje. Prvi od 60 metara dubine napravio je 1934. godine tadašnji vlasnik pivare Đorđe Bajloni. Drugi od 100 metara sagrađen je 1972. godine, a treći od 320 metara iskopan je 1996. godine. Kada je Skadarlija prodata, privatnik koji je to kupio automatski je zatvorio sva tri bunara. Time je oštećeno izvorište koje je izvanrednog kvaliteta i koje bi u specijalnim i vandrednim okolnostima moglo nesmetano da snabdeva stanovništvo centra grada.


Isključujući vanredne okolnosti i namerna zagađenja, opasnost da u bliskoj budućnosti ostanu bez čiste vode ne preti ni većini onih sa plićim džepom, koji za piće koriste vodu centralnih vodovoda. Izuzimajući neke delove Srbije koji su označeni kao deficitarno područje kada je reč o kvalitetnoj vodi, sistem snabdevanja vodom je efikasan i pod kontrolom. Da bi se poboljšao, ili barem zadržao postojeći nivo čiste pijaće vode, država Srbija treba više da ulaže u sisteme za prečišćavanje. Kako bi se sprečilo namerno ili nenamerno zagađenje vodotokova, površinskih akumulacija i podzemnih voda, neophodni su široka kontrola, oštriji propisi i efikasnije sudstvo.


Hidrogeolozi tvrde da ukoliko bi se sve otpadne vode regulisale sistemima za prečišćavanje, Srbiji ne bi pretila nestašica vode u narednih 300 godina!
U svetskoj praksi je već poznato da bogate zemlje mogu tehnološkim procesima da doprinesu tome da sve vode budu pitke. Ipak, mnogo je jednostavnije i jeftinije sačuvati postojeće zdrave izvore pitke vode. U konceptu formiranja novog poretka stvari u svetu jasno se provlači preporuka da se bogati izvori vode stave pod „međunarodnu kontrolu”, što je prozirni eufemizam za uspostavljanje kontrole od strane moćnih zemalja.


Ujedinjene nacije upozoravaju da ako se nastavi postojeći rast potrošnje, neekonomična upotreba vode i ako se i dalje ne bude dovoljno ulagalo u očuvanje i zaštitu izvorišta zdrave vode, do 2025. godine čak dve trećine svetskog stanovništva neće biti redovno snabdeveno vodom. U prošlom veku potrošnja vode se uvećala šest puta, dok se broj stanovnika na Zemlji u tom periodu povećao tri puta. Zato je opravdana bojazan koju su eksperti Rimskog kluba izrazili još šezdesetih godina prošlog veka da će u budućnosti glavni povod za ratove biti zdrava i kvalitetna voda.


U skorijoj istoriji već je bilo ne samo političkih sporova, već i pravih ratova zbog vode. Armije Bolivije i Perua sukobile su se zbog vode jezera Titikaka. Čak pet centralnoazijskih republika — Uzbekistan, Tadžikistan, Turkmenistan, Kirgizija i Kazaška Republika — upotrebilo je oružanu silu kako bi osiguralo pravo na vode Aralskog jezera. Nekadašnji izraelski premijer general Arijel Šaron tvrdi je da je osnovni uzrok trećeg izraelsko-arapskog rata 1967. godine bio zapravo plan Sirije da skrene tok reke Jordana.


I danas postoji nekoliko vrućih tačaka u kojima se države spore o pravu na eksploataciju vode. Reka Eufrat je predmet ozbiljnih nesporazuma između Turske, Sirije i Iraka. Sve tri zemlje, kroz koje protiče reka, jedna drugoj osporavaju pravo da više koristi vodu. Indija već decenijama ne može da nađe zajednički jezik sa Bangladešom i Pakistanom o korišćenju vode Inda, Ganga i Bramaputre i njihovih pritoka. Analitičari nabrajaju čak oko 300 potencijalnih žarišta širom sveta u kojima bi mogli izbiti međudržavni sukobi zbog vode, koja time postaje glavno ekonomsko i bezbednosno pitanje dvadesetprvog veka.

Slaviša Stojković

*Autor je urednik spoljnopolitičke rubrike Radio Beograda