Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

DRUŠTVENA KONSTRUKCIJA I PRODUKCIJA DEVIJANTNOSTI — EPILOG „SLUČAJA NARUKVICA“

Kultura se odnosi na celokupno društveno nasleđe neke grupe ljudi, na naučene obrasce mišljenja, delovanja i osećanja neke grupe, zajednice ili društva, kao i na manifestovanje tih obrazaca u materijalnim objektima. Navike i ukus u vezi sa kulturnim potrebama osnov su preispitivanja funkcionisanja društvene kontrole u smislu organizacionog problema adapatacije na promene, ali i u smislu menadžmenta unutar društvenih konflikata. Danas kulturne potrebe većina građana Srbije zadovoljava gledanjem televizije i praćenjem sportskih događaja, a većinu najčitanijih listova čine tabloidi.

Vrednosti se prepoznaju kao svojevrsne društvene intuicije, nepisana pravila ponašanja koja usmeravaju ljude i kao takva čine duhovno jezgro svake kulture. Etičke vrednosti su odrednice prema kojima članovi društvene zajednice funkcionišu i, shodno tome, srž društvenog ustrojstva. Etika počiva na volji pojedinca da postupa na način predviđen smernicama koje rukovode njegovo ponašanje. Sled društvenih događaja u Srbiji krajem devedesetih godina XX veka, doveo je do doživljaja dominantne društvene klime u kojoj su neke društvene vrednosti i društveni ciljevi prevaziđeni, pa je veliki broj građana počeo da veruje u „alterantivne“ vrednosti. Kako savremena istraživanja ukazuju, danas u Srbiji samo 6% ispitanika ima tzv. postmaterijalističke vrednosti (vrednosti usmerene na društvene ciljeve), naspram 47% materijalista, a isti procenat pripada mešovitom vrednosnom tipu. Materijalizam mlađih nešto je veći u odnosu na starije generacije.

Normativna rešenja u bitnom utiču na institucionalne mehanizme i pokazatelj su spremnosti društva da reguliše unutrašnje odnose. Normiranjem se utvrđuje poželjno, nedevijantno, „normalno“ ponašanje i uređuju međusobni odnosi na putu ostvarivanja poželjnih ciljeva. Značenje devijantnosti i normalnosti je smešteno u fleksibilnim granicama društveno-strukturisane realnosti. Danas u krivičnopravnom sistemu Srbije postoji i mera elektronskog nadzora nad osuđenim izvršiocem krivičnog dela koja se može izreći licu osuđenom za delo relativno male društvene opasnosti i kome je sudskom odlukom određen kućni pritvor, odnosno kućni zatvor. Razlozi za uvođenje elektronskog nadzora, osim ekonomskih, obuhvataju i doprinos adekvatnom oblikovanju društvene kontrole omogućavajući humaniji, fleksibilniji način postupanja u okviru krivičnopravnog sistema.

Sociolog iz kruga teoretičara interakcionizma Hauard Beker (Howard Becker) tvorac je jedne od najšire prihvaćenih definicija devijantnosti, po kojoj je devijantnost posledica primene pravila i sankcija na prestupnika, a ne kvalitet čina koji određeno lice čini. U ovakvom razumevanju stvarnosti, jasno je da je za devijanost konstitutivno da ga ljudi takvim označe. Kriminologija socijalne kontrole fokusira pitanje o ulozi sistema socijalne kontrole i institucija u društvenoj konstrukciji devijanata i kriminalaca. Dominantne institucije društvene kontrole pribegavaju etiketiranju određenog ponašanja polazeći od norme društvenog poretka sa svrhom izolovanja ili kontrolisanja takvog ponašanja. Krivičnopravno procesuiranje potvrđuje i osnažuje etiketiranje i vrši uticaj kako na identitet samog devijanta, tako i društva koje normira ponašanje.

Uprkos nepoverenju u pravosuđe koje danas u velikoj meri preovlađuje među građanima Srbije, a koje je u velikoj meri indukovano i neadekvatnom reakcijom institucija na devijantnost, kada su u pitanju krivična dela i dalje je za većinu težina kazne primarni vrednosni sud o težini izvršenog dela. Nedavno je veliki publicitet dat isteku kazne kućnog pritvora jednog pravosnažno osuđenog lica za protivpravno prisvajanje novca u svojstvu službenog lica. Imavši mogućnost da dobije što manju kaznu ukoliko to delo, koje je po svojoj suštini krađa, prizna i deo novca isplati na ime novčane kazne, to osuđeno lice je priznalo krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Međutim, kako smo to mogli da pratimo zahvaljujući veoma fokusiranom izveštavanju medija, čini se da je društvena osuda tog lica i njegovog dela u velikoj meri izostala, te da u tom slučaju nije bilo reči o nekom naročitom teretu kako za to lice,tako ni za brojne poštovaoce lika i dela tog lica.

Vrednosni sudovi o različitim tipovima ponašanja vide se kao neizbežni aspekti socijalne interakcije. Smatra se da ljudi uobičajeno ispoljavaju svoje identitete u odnosu na supkulturu kojoj pripadaju u okviru koje određeni identiteti imaju određen status. Izjave poštovalaca o, za sada, našoj najvećoj zvezdi elektronskog praćenja i kućnog pritvora, o kojima možemo da svedočimo zahvaljući predanom medijskom angažmanu u njihovom prikupljanju i predstavljanju javnosti, morale bi imati poseban kvalitet u doživljaju profesionalaca u pravosuđu, posebno prilikom izricanja sankcija. Zabeležene izjave poput “Pa, svako bi ukrao novac da može, šteta što su je uhvatili” i “Voleli bismo je i da je ratni zločinac”, govore o moralnom relativizmu i na jasan i jednostavan način predstavljaju funkcionisanje društvene konstrukcije devijantnosti, odnosno društvenu de-konstrukciju devijantnosti.

Aleksandra Bulatović