Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

SUZBIJANJE KORUPCIJE: POLITIKA KONTROLE KRIMINALA BELOG OKOVRATNIKA



Kriminal belog okovratnika se uobičajeno doživljava kao komplikovan, kako za razumevanje izvršenja dela i njegovih posledica, tako i za otkrivanje počinioca. Kako ovaj tip kriminala ima brojna lica, teškoće se umnožavaju u pogledu mogućnosti preventivne i represivne društvene reakcije.

Kriminal belog okovratnika odnosi se na brojna krivična dela od kojih većina može biti izvršena samo ukoliko izrvršilac poseduje faktičku institucionalnu vlast, bilo da je u pitanju javni ili privatni sektor. Zloupotreba ovlašćenja koja je inherentna ovoj vrsti kriminala, ne generiše posledice samo u jednoj sferi društvenih odnosa, već znatno šire ― u okvirima u kojima funkcioniše poverenje građana u institucije i u njihov integritet. Podrivanjem legitimiteta javnog ovlašćenja u smislu formalne vlasti, putem kriminalizacije te vlasti, kriminal belog okovratnika proizvodi devijaciju u načinu na koji institucije nastupaju spram javnosti i društva u celini. Zbog toga su političke posledice kriminala belog okovratnika slične onim posledicama koje izaziva pojava korupcije u opštem smislu, a to je stvaranje deficita legimiteta javnog ovlašćenja i, posledično tome, ozbiljno narušavanje poverenja javnosti u institucije. U opisanoj situaciji, u ekonomskoj sferi, posledice se ispoljavaju kao usporavanje dinamike legitimnih i produktivnih društvenih, institucionalnih i ekonomskih transakcija. A pošto se istovremeno smanjuje građanska participacija u političkim procesima i stavovi građana o demokratičnosti društva slede negativan trend, narušava se ukupna demokratičnost takvog društva.

Glavni problem teorijskog razmatranja kriminala belog okovratnika je nemogućnost kvantifikovanja njegovog obima usled nedostatka zvaničnih, pouzdanih podataka o izvršenim delima. Problematični su pristup podacima o ovim delima s obzirom na teškoće u njihovom otkrivanju, valjanost podataka u smislu klasifikacije dela, ali i mogućnost poređenja podataka. Takođe, i među teoretičarima i među kreatorima javne politike opstaju različitosti u razumevanju fundamentalnih konceptualnih pitanja, što opterećuje okrivanje ovih dela. Imajući u vidu prethodno navedeno, ne čudi što je, sudeći po učestalosti vršenja ovih dela koju potvrđuje i sudska statistika i njihova medijska zastupljenost, odgovor kontrolnih institucija na kriminal belog okovratnika neadekvatan.

Teorija racionalnog izbora dominira savremenim kriminološkim shvatanjima o kriminalu belog okovratnika. Fundamentalan pristup ove teorije određuje izvršenje krivičnog dela kao rezultat procesa odlučivanja u kome pojedinac ispituje i procenjuje mogućnosti koje su mu dostupne, kao i potencijal njihove isplativosti sa posebnim fokusom na mogućnost da bude otkriven, uhapšen i osuđen za počinjeno delo. Korisnost je mera poželjnosti ishoda (atraktivnosti) različitih mogućih odluka, a, u kriminologiji, cena takvog odlučivanja predstavlja verovatnoću da će u krajnjoj instanci izvršilac dela biti kažnjen. Shodno ovakvom razumevanju stvari, efektivna prevencija kriminala se, u suštini, sastoji u efikasnosti u otkrivanju, hapšenju i sudskom procesuiranju za izvršeno delo. Takođe, potrebno je razmatrati i efekte generalne prevencije, tj. odvraćanja od izvršenja krivičnog dela. Moralne i edukativne posledice reakcije institucija na kriminal belog okovratnika kao što je institucionalno kažnjavanje jesu ukazivanje drugima na moralne vrednosti na kojima počiva pravni sistem i pružanje smernica o tome šta predstavlja teško narušavanje tih vrednosti. Izvan okvira uskogrude, tehnokratske politike, primena teorije racionalnog izbora na kriminal belog okovratnika je konzistentna sa idejom pravednog, jer je globalni fenomen da se fokus politike kontrole kriminala i dalje nalazi na materijalno inferiornim počiniocima krivičnih dela.

U fokusu savremenog pristupa suzbijanja korupcije naglašeno se insistira na izgradnji i negovanju visokog nivoa etike u javnom sektoru. Polazeći od zakonomernosti da javni službenici svojim delovanjem utiču na javno poverenje, javni službenik bi trebalo da svojim postupanjem održava i povećava poverenje u integritet javne administracije. Integritet se stavlja pod pritisak na razne načine, ne samo direktnom korupcijom, već, pre svega, napravilnim korišćenjem delegirane javne moći, što je širok pojam koji uključuje degeneraciju, propadanje i eroziju standarda utvrđenih za vršenje službe, a eskalira u prevare i korupciju. Pristup zasnovan na izgradnji i unapređenju individualne etike suštinska je preventiva i praksa ukazuje na to da je daleko „profitabilniji” od onog pristupa koji se oslanja na represiju.

Aleksandra Bulatović