Centar za Bezbednosne Studije

Doktorske studije se tradicionalno određuju kroz sticanje znanja i veština koje zbog svoje kompleksnosti zahtevaju višegodišnje istraživanje, kao i kroz selekciju ljudi po osobinama kao što su inteligencija, kreativnost, spremnost da ulože mnogo vremena u istraživački rad, urođena zapitanost kao specifična forma radoznalosti, prilagodljivost, sposobnost za automotivaciju, takmičarski duh i zrelost. Da bi neko doktorirao potrebno je da ovlada znanjem o specifičnom predmetu naučnog istraživanja, kao i da rezultat uloženog napora u toku doktorskih studija bude proširivanje postojećeg naučnog znanja o tom konkretnom predmetu. Zvanje doktora nauka je sticanje najvišeg akademskog stepena. Kako doktorske studije zahtevaju dugotrajan i intenzivan intelektualni napor, eksperimentisanje, interpretaciju i suštinsko razumevanje predmeta istraživanja, po pravilu, društvo taj napor i rezultat vrednuje jer ga prepoznaje kao uvećanje socijalnog kapitala. U globalnim okvirima manje od jednog procenta stanovništva uspe da stekne ovaj akademski stepen. Noviji podaci ukazuju da je u našoj zemlji taj odnos blizu 70 doktora nauka na 100 000 stanovnika, od kojih je najviše doktora medicinskih nauka.

Suština evropske politike u obrazovanju sadržana je upravo u razvoju nauke i osposobljavanju visokoobrazovanih kadrova da budu nosioci tog napretka i u inovacijama. Srbija u ovom trenutku nema strategiju razvoja ljudskih resursa niti jasnu Strategiju visokog obrazovanja. Istovremeno, doktorske studije u Srbiji, na jedan vrlo specifičan način, za doktorante podrazumevaju sticanje naročitog iskustva. U okviru doktorskih studija, koje bi trebalo da se odlikuju visokim stepenom administrativne predvidivosti (a institucionalna predvidivost je jedna od osnovnih pretpostavki takozvane ljudske bezbednosti u demokratskom društvu) doktoranti se suočavaju sa krajnje ekstremnim formama nepredvidivosti koja se kreće od proste administrativne neažurnosti odgovarajućih institucija do najotvorenijeg kršenja profesionalne etike i zakonskih prava kandidata za najviše akademske stepene. U ovom domenu vrhunskog intelektualnog konsolidovanja društvene elite koja se u svim zemljama podrazumeva pod doktorskim studijama impliciraju se specifična merila kako za procenu uspešnosti javnog upravljanja tako i za ocenu stanja specifičnih prava pripadnika intelektualne društvene elite. U celini posmatrano, suština ljudske bezbednosti leži u ostvarivanju kvalitetnog života pojedinca prema njegovoj društvenoj ulozi.
 
Iako je globalni trend da se mogućnost ostvarenja ljudskih potencijala procenjuje na osnovu korelacije slobode i solidarnosti u društvu, razmatranje neodrživog položaja doktoranata u Srbiji ne postoji kao tema ni „esnafske”, a kamoli javne debate. Već izvesno vreme u javnosti traje debata između onih koji smatraju da su doktorske studije sama suština razvojne politike jednog nerazvijenog društva, kakvo je Srbija, i onih koji smatraju da na tu vrstu razvoja ne treba trošiti novac, nego intelektualnu elitu treba usmeriti ka drugim zemljama koje će u nju investirati, i brati njene plodove. Treba imati u vidu da je zbog dinamike tržišta rada zvanično formulisan cilj Evropske unije taj da u njoj do 2020. godine 40 odsto stanovništva bude fakultetski obrazovano, a da je statistička realnost u Srbiji to da je u njoj 6,5 odsto stanovništva sa fakultetskim obrazovanjem. Prema statističkim podacima iz evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje, u Srbiji je krajem prošle godine bilo nezaposleno 30 doktora nauka, 591 magistar i 30 800 fakultetski obrazovanih.

U Srbiji doktorske studije predstavljaju luksuz. Iznosi administrativnih taksi u proceduri izrade doktorske disertacije višestruko prevazilaze iznose zarada istraživača A kategorije na mesečnom nivou (što je za malo pa ekvivalent dvostrukog iznosa prosečne plate u Srbiji), a ukupan iznos tih taksi približan je iznosu njihove ukupne neto zarade na godišnjem nivou. Drugim rečima, mlađi istraživači su u nemogućoj poziciji ― od njih se zahteva da doktoriraju i taj zahtev očigledno spada u domen relevantnih poslova u vezi sa njihovim radnim mestom, ali ne postoji institucionalizovana margina finansijske intervencije matičnih institucija. Stipendisti Ministarstva nauke su finansijski u nešto lošijoj poziciji imajući u vidu iznos stipendije, ali su bar izvan prethodno opisane šizoidne situacije. U Srbiji se teško doktorira i zbog zaostalosti obrazovnog sistema, nedostatka mentora, neefikasnosti univerziteta i prespore administrativne procedure, a uvedeni su vrlo strogi rokovi za napredovanje po zvanjima prema Zakonu o naučno-istraživačkoj delatnosti.

Kada se sve ove činjenice imaju u vidu, vidi se da je proklamovana politika nacionalnog razvoja zasnovanog na podršci intelektualnoj eliti samo prazno slovo na papiru. U stvari, intelektualna elita se nalazi u poziciji potpune ljudske nebezbednosti, kako u smislu njenog sadašnjeg statusa tako i u smislu zaostatka bilo kakvog jasnog odnosa države prema njenoj budućoj perspektivi.

Aleksandra Bulatović

* Autorka je izvršni direktor u Centru za bezbednosne studije