Centar za Bezbednosne Studije

Progresija strateških partnerstava Srbije uvećava se velikom brzinom i, kako sada stvari stoje, posle četiri već naširoko obznanjena stuba — Brisela, Moskve, Pekinga i Vašingtona — uskoro nas očekuju još najmanje toliko — Berlin, Pariz, Ankara i Rim.

Srpska diplomatija zaslužuje priznanje. Ipak, ne treba se povoditi za preterano optimističnim ocenama, pa makar one dolazile i iz tako uvaženih izvora kao što je The Economist. Posle decenija na respiratorima i sedativima, za srpsku diplomatiju zaista nije bilo teško da izgleda kao na steriodima. Reklo bi se pre da ona uspešno privodi kraju punu normalizaciju odnosa sa globalnim, kontinentalnim i regionalnim silama. Paradoksalno, uslov za normalizaciju odnosa sa najvećim brojem tih zemalja je tek formula „slaganje o neslaganju“ povodom Kosova.

U međunarodnoj politici izjave o strateškom partnerstvu repliciraju poprilično raširen korporativni model. Ova vrsta partnerstva u biznisu i politici označava labavu formu povezivanja zarad ostvarivanja pojedinih interesa. U javnosti se prilično uspešno stvara iluzija da se radi o nekoj vrsti savezništva sa moćnim prestonicama. Sve u svemu — postojeća formula dobro zvuči, a ne obavezuje ni na šta, osim na punu normalizaciju odnosa. I to je veliki uspeh, ali je javnosti, od ranije ubeđenoj da se normalizacija dogodila još pre devet godina, to mnogo teže objasniti.

Ako zanemarimo činjenicu da posle burnih godina zapadni Balkan nije preterano interesantan ni jednoj od moćnih prestonica, a da Brisel, a pogotovo Berlin, i pored „Lisabonskog proboja“ prema tom delu kontinenta (donekle sa izuzetkom Hrvatske), osećaju popriličan zamor, šta to onda od mora odsečena, administrativno i ekonomski neefikasna, infrastrukturno nerazvijena, korupciji sklona, teritorijalno nagrižena, politički nestabilna, strateški neodlučna i hiljadama kilometara od novih i budućih svetskih žarišta udaljena država poseduje da bi mogla biti smatrana podesnim kandidatom za realnog saveznika u regionu.

Najčešće se može čuti da su Srbi najbrojniji narod zapadnog Balkana i da Srbija raspolaže mladom i stručnom radnom snagom, što je, uz obećavajuće tržište, najkraći put ka Bliskom istoku i dunavsku rutu čini čvornom tačkom i strateški nezaobilaznim faktorom čitavog regiona.
Hajde da se osvrnemo na samo jednu od navedenih prednosti — onu demografsku.

U bezbednosnom i svakom drugom smislu, demografski pokazatelji jedne države mogu se nazvati njenom krvnom slikom i zato se oni do najsitinijeg detalja izučavaju u centrima za strateške studije širom sveta. Stoga, ako moćnim državama i zatreba saveznik u regionu koji je pre decenije skinut sa liste njihovih prioriteta, onda će svakako birati onog koji je punokrvniji. To je možda i najbitiniji parametar, jer svedoči o dugoročnoj vitalnosti potencijalnog saveznika, bez koje ne vredi ni ulagati u njegov budući značaj. Dobar primer za to su Sjedinjene Američke Države, koje isključivo biraju punokrvne saveznike — Tursku, Izrael, Koreju, Poljsku...

Iako se u političkom diskursu nacionalnoj vitalnosti i stručnosti, kojima mamimo strateške partnere i investitore iz čitavog sveta, posvećuju ode, kakav je zaista leukogram Srbije? Prema njemu bi se, nažalost, moglo zaključiti da je Srbija gotovo leukemična. Natalitet je u sunovratu, a prosečna starost već prelazi 41 godinu, sa upornim povećavanjem odliva radno, intelektualno pa i reproduktivno najvitalnijeg dela populacije, sa omladinom koja u njoj ne može da nadje ekonomsku perspektivu, ali koju sve lakše pronalaze narkomanija, alkoholizam, polno prenosive bolesti, saobraćajne nesreće, kocka, brza hrana, kriminal, sve izraženija trgovina ljudima i sveprisutno nasilje — od porodičnog, preko školskog, pa sve do raspomamljenog huliganizma i banditizma.


Nisu to problemi samo Srbije, ali gotovo nigde u svetu tako malobrojna deca ne mogu da tako lako, i u perimetru od samo stotinak metara, kupe cigarete, alkohol, brzu hranu i uplate tiket na kladionici, a da ih gotovo nijedan vozač ne propusti na pešačkom prelazu.
Vlada sa svoje strane ne čini gotovo ništa kako bi tu krvnu sliku Srbije popravila. Štaviše, prilikom kriznog kresanja budžeta, prvo je skresala stavku koja je bila namenjena trudnicama. Dečiji dodaci od manje od 20 evra mesečno deluju gotovo jednako destimulativno na natalitet kao da ih i nema.


Začudo, Strategija nacionalne bezbednosti i Strategija odbrane Srbije takođe ne posvećuju preteranu pažnju ovom pitanju. Tek u najgrubljim crtama govore o demografskim i socijalnim problemima Srbije, kao da će nečija druga deca braniti njenu teritoriju i raditi u njenoj ekonomiji i državnoj administraciji.


Kriza je, naravno, majka svih opravdanja, ali sa sličnim, ako ne i većim problemima se susrela i Hrvatska, pa nije udarila trudnice po džepu, već je zahvaljući merama svoje vlade zabeležila rekordni rast nataliteta, najavljući da sredstava za tu najosnovniju potrebu neće ponestati ni naredne godine.


Zašto bi se, bez tog najosnovnijeg temelja neka od moćnih zemalja opredilila da deklarisano strateško partnerstvo zameni savezništvom sa Srbijom, a ne, na primer, sa Albanijom ili Hrvatskom?


Diplomatija je uradila ono što se moralo i realno moglo, vladin PR još i više, ali će bez sređivanja nacionalnih prioriteta, među kojima na samom vrhu treba da bude podrška svemu onome što jača biološku perspektivu nacije i oštro suzbijanje svega što joj šteti, Srbija ostati preslaba za bilo kakvu vrstu dugoročnijeg odnosa sa velikim silama od deklarisanog i ne preterano obavezujućeg strateškog partnerstva.


Bez takvog temelja, naširoko proklamovani strateški stubovi Srbije nikada neće moći da postanu ništa više od sklepanih privremenih objekata na kojima će se neko vreme trgovati šarenim perlicama, porodičnom srebrninom, jeftinom radnom snagom i gorivom.

Dušan Vojnović