Centar za Bezbednosne Studije

Posle podnošenja kandidature za članstvo u Evropskoj uniji u Srbiji se ponovo zameće polemika koliko će vremena biti potrebno da ona zaista i dođe do svog institucionalizovanog mesta u evropskoj porodici.

Ako bolje razmislimo, licitacija datumima nikada nije ni prestajala. Vizija srpskog članstva u EU već je čitavu jednu deceniju glavni sastojak političkih kampanja stranaka koje u Srbiji dobijaju izbore i formiraju vlade, te se svako malo mogu čuti lideri i njihovi stranački sledbenici koji ispaljuju prognoze o tome kada će se zavijoriti srpska trobojka ispred sedišta Evropskog parlamenta u Briselu i Strazburu. Njihov optimizam tek tu i tamo u realnije okvire svode strani zvaničnici i, sasvim diskretno, vladini službenici zaduženi za evropske integracije.

Ipak, čak i najoptimističnije procene nikada nisu predvidele srpsko članstvo u EU za manje od četiri godine. Prema najvećem od svih optimista, bivšem premijeru Zoranu Živkoviću, Srbija je trebalo da još pre tri godine zajedno sa Rumunijom i Bugarskom postane član. Iako se te smutne 2003. godine Živković i sam verovatno ujeo za jezik, njegove potonje redigovane prognoze pomerile su srpsko članstvo na „2010. najkasnije 2012. godinu”. Danas je lako reći da je to nemoguće, ali tada je tih sedam do devet godina delovalo kao sasvim dovoljno, čak i previše. Ovih dana najoptimističnije procene, zasnovane na viziji politike „kao umetnosti nemogućeg”, Srbiju vide u EU porodici 2014. godine. Znači za četiri godine, odnosno, najmanje za jedan pun mandat vlade.

Srpska javnost želi u EU, ali se nalazi u dvostrukom stisku političara koji isijavaju evro-optimizmom, pošto im gotovo ništa drugo nije preostalo, i sopstvene neobaveštenosti o tome šta članstvo Srbije u EU zaista znači. Pojedna istraživanja ukazuju da čak 97 odsto građana Srbije nema jasnu predstavu o tome, a što je još gore, oni EU najčešće doživljavaju kao instant rešenje svojih nagomilanih ekonomskih problema. Istovremeno, političarima gotovo da ne pada na pamet da tu iluziju odagnaju. No, izgleda da se sama Evropska unija uplašila ovakve percepcije srpske javnosti, pa će u narednim godinama odvojiti značajna sredstva za obuku novinara o izveštavanju o evropskim integracijama.

Onih tri odsto građana Srbije, koji imaju nešto bolju predstavu šta je to EU i šta članstvo u njoj donosi i odnosi, dobro znaju da će ono pre svega zavisiti od toga šta o njemu misle glavni evropski igrači — Nemačka, Francuska i, donekle, Velika Britanija, a tek onda, i sasvim ograničeno, od srpskih napora da reformiše i upristoji svoje društvo.

Lisabonski prodor jeste otvorio novi prostor za bržu evropsku integraciju Srbije, ali je integrativni zamor u glavnim evropskim prestonicama toliki da se prečice, kojima se očigledno nadaju srpski evro-optimisti, jednostavno ne mogu očekivati. Štaviše, može se sasvim realno predvideti da će se na Srbiju krajnje striktno primeniti kriterijumi za ispunjavanje svih predviđenjih standarda. Ipak, treba znati da i njihovo doslovno ispunjavanje neće biti garancija da će se Srbiji evropska vrata otvoriti bez ispunjavanja političkih uslova.

Haško-kosovske makaze u kojima se naša zemlja nalazi nude savršene izgovore za neodređeno odlaganje članstva Srbije u bilo kom trenutku kada glavni evropski igrači ocene da im je takva pauza potrebna. U haškom smislu, čak ni eventualno hapšenje Ratka Mladića ne mora biti dovoljno, jer se tada može tražiti Goran Hadžić.

Za Kosovo se tek može reći da predstavlja slona koji sanjivo čuči u ćošku svake sobe u kojoj predstavnici Beograda razgovaraju sa stranim zvaničnicima o evropskim perspektivama svoje zemlje. Koliko god se naši zvaničnici trudili da ga ne vide, i koliko god Brisel iz svojih sopstvenih razloga ne želi da Kosovo postavi kao jasan uslov, tog slona će sasvim sigurno iz ćoška isterati politički zvaničnici glavnih evropskih zemalja. čak se čini da su u Berlinu odlučili da ga već sada počnu džarati. Tako iz krugova oko kancelarke Merkel već neko vreme stižu signali da se Srbija mora pomiriti sa gubitkom pokrajine ukoliko želi u EU, a nedavno su takav stav u svojim autorskim tekstovima izneli i bivši nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer, te glavni nemački pregovarač za status pokrajine Volfgang Išinger. Objašnjenje koje nude je jasno: „Evropa neće ponoviti grešku koju je napravila u slučaju Kipra i u svoje članstvo primiti zemlju sa nerešenim teritorijalnim pitanjima”.

Možda to 97 odsto srpske javnosti ne razume, ali preostalih tri odsto su sasvim svesni činjenice da se članstvo Srbije može praktično unedogled odlagati. S druge strane, ako Srbija pokaže „saradljivost” u vezi Kosova, možda i može da očekuje poneku prečicu na putu ka Briselu i time dokaže da je „politika ponekada zaista umetnost nemogućeg”.

Još nešto. Nekako baš u isto vreme kada je bivši srpski premijer Živković skakao pred evropsku rudu, bilo je i mnogo realnijih prognoza. Tako je uticajni američki Nacionalni obaveštajni savet (National Intelligence Council — NIE) u svojoj projekciji sveta za 2015. godinu predvideo da će zemlje Zapadnog Balkana, što znači i Srbija, do te godine biti u EU. Iz današnje perspektive to bi bilo sasvim prihvatljivo, ali treba znati da su istaknuti penzionisani pripadnici američkog obaveštajnog i kontraobaveštajnog establištmenta, nekoliko godina kasnije u svojoj projekciji sveta 2020. godine tu prognozu korigovali. Prema njima, ni te daleke godine EU neće želeti da se poduhvati integracije našeg trusnog područja. U nedavno objavljenoj prognozi za 2025. godinu, Nacionalni obaveštajni savet ponovo vidi Srbiju, Zapadni Balkan, ali i Tursku pod okriljem Brisela. Stoga, ako je verovati iskusnim američkim obaveštajnim analitičarima i operativcima, Srbiju čeka još jedno petnaestak godina i, verovatno, desetak izbornih ciklusa do tog svečanog događaja.

Sve to, naravno, pod uslovom da se ne ispuni predviđanje CIA s kraja 2008. godine, da će se do 2020. godine Evropska unija, a dobrim delom i NATO raspasti i da će se Evropa podeliti na klasičnu Zapadnu Evropu, Centralnu Evropu sastavljenu od bivših srednjevropskih sovjetskih satelita, uključujući i dve bivše SFRJ republike — Sloveniju i Hrvatsku, i tzv. Pravoslavnu Evropu, kojom bi upravljala Rusija, a u kojoj bi se Srbija našla zajedno sa BiH, Albanijom, BJRM, Bugarskom, Rumunijom, Grčkom, Belorusijom, Moldavijom i Ukrajinom.

U EU se možda može za 4–5 ili za 10–15 godina, ili... nikada. Međutim, pri svemu tome ne treba zaboraviti da su evropski standardi Srbiji potrebni ne da bi ušla u Evropsku uniju, nego da postane uređeno, moderno, efikasno i, nadasve, pristojno društvo. Zato treba prionuti na posao i Srbiju urediti, ne zbog Evrope, nego zbog samopoštovanja i budućnosti sopstvene dece.

Dušan Vojnović

Dugogodišnji spoljnopolitički novinar i analitičar pri UN i Savetu Evrope