Centar za Bezbednosne Studije

Konzervativci su u Srbiji imali svoje dobre i loše poteze, kao i svaka ideološka opcija koja je do sada bila na vlasti. Međutim, tokom poslednjih nekoliko godina u delu srpske javnosti formira se jedan površan utisak o tome da je srpski konzervativizam antiamerički i antievropski orijentisan. Taj utisak, mada nije bez nekih povoda, u osnovi je pogrešan i o njemu treba voditi iskrenu i poštenu javnu debatu.

Jedan deo ove kritike je zasnovan na prilično neodmerenim izjavama koje su davali pojedini političari, a u kojima se sasvim nediplomatski i neodmoreno govorilo o Evropi, a naročito o SAD. Ta retorika je bila više rezultat nerazumevanja, ili pak ličnog neprihvatanja, osnovnih principa konzervativizma, nego bilo kakav pokazatelj programskih opredeljenja konzervativnog pokreta, ne samo u Srbiji, nego i u Evropi.

Sjedinjene Američke Države su svetski lider u razvijanju konzervativne ideologije. Ta ideologija se zasniva na fundamentalnim vrednostima porodice i nacionalnog interesa. Upravo su američki teoretičari proširili pojam nacionalnog interesa u savremenoj politici, tako da se danas, zahvaljujući njima, čak govori o „projektovanju nacionalnog interesa u druge geopolitičke teatre”. Dakle, nema govora o tome da su pojam nacije i nacionalnog interesa ideološki strani američkoj političkoj kulturi. Ostale konzervativne vrednosti, poput tržišne ekonomije, zaštite privatnog vlasništva i zaštite prava, sloboda i privatnosti individualnih građana, čine samo srce savremenog americkog društva. U svim ovim aspektima, Amerikanci su dali najveći doprinos demokratskoj političkoj kulturi. Ljudi kojima su konzervativne vrednosti bliske, istovremeno, najviše su doprineli afirmaciji američke kulture u Srbiji. Stoga su ocene i utisci u pogledu nekakvog „antiamerikanizma” konzervativaca u Srbiji u neskladu sa suštinskim osobenostima konzervativnog pokreta.

Slični argumenti se odnose i na stav konzervativaca prema Evropskoj uniji. Jedan deo ovog nesporazuma proistekao je iz unutrašnje srpske debate o nacionalnom i građanskom aspektu procesa demokratizacije postkomunističkih društava. I jedan i drugi aspekt su prisutni u procesu traženja identiteta naroda koji izranjaju iz društvene anomije, ili konfuzije, nastale usled komunističke tiranije. U tom procesu traženja kolektivnog identiteta, konzervativci su ukazivali na činjenicu da je narod samosvojni moralni i interesni subjekt, da su njegovi interesi i njegov moralni integritet iznad bilo kakve dnevne politike, čak i kada se ta politika opravdava, kao što se to danas redovno čini, stalnim pozivanjem na „evropske integracije”, i tamo gde takve veze sa evropskim integracijama postoje, i tamo gde ne postoje. Ova osnovna postavka o samosvojnosti naroda kao subjekta je u savremenoj srpskoj politici razvodnjena, i nju su konzervativci nastojali da afirmišu.

Istovremeno, međutim, treba imati u vidu činjenicu da je upravo ova suštinska postavka bila sam temelj na kome se gradila Evropska unija, koja je, podsetimo to, nastala kao nadnacionalna zajednica nacionalnih država.

Ideja o „Evropi regiona” razvila se paralelno sa idejom o „Ujedinjenim državama Evrope”. To su dve ideje koje se odnose na dva nivoa života u Evropskoj uniji. „Evropa regiona” slikovito opisuje strukturu upravljanja Evropskom unijom, koja je zasnovana na federalistickoj filozofiji, koja je u formativno vreme za evropske institucije igrala ulogu zvanične ideologije ujedinjene Evrope. Ta filozofija uključuje pozivanje na princip supsidijarnosti, koji znači da se najefikasnije upravlja tako što se pitanja rešavaju na najnižem mogućem institucionalnom nivou. Drugim rečima, sva pitanja koja su regionalnog karaktera, treba rešavati kroz uzajamnu saradnju regiona u kojima su ona aktuelna, bez direktnog angažovanja državnih institucija.

S druge strane, na nivou same izgradnje evropske strukture ključni subjekti su evropske države, i tu činjenicu i znacaj država slikovito zahvata fraza „Sjedinjene Države Evrope”. Dakle, država, i to nacionalna država, u samim je temeljima nastanka Evropske unije, i ona je i danas ključni subjekt donošenja svih bitnih odluka unutar EU, jer se one donose izjašnjavanjem država članica. Izmedu ostalog, i aktiviranje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju za Srbiju je blokirano zbog toga što nisu sve pojedinačne države članice bile spremne da ga podrže.

Ukratko, Evropa i danas počiva na nacionalnoj državi, koja je dobro demokratski uređena iznutra, u kojoj postoji odgovarajuća zaštita i tržišta, i privatnog vlasništva, i prava i privatnosti pojedinačnih građana. Sva pitanja, uključujući i pitanja manjina, etničkih odnosa, prava disenzualnih grupa, rešavaju se u ovom okviru.

Ukratko, postoje fundamentalni aspekti organizacije Evropske unije koji su po svojoj državnoj logici duboko konzervativni.

Da li je medu konzervativcima u Srbiji bilo pojedinih istupanja koja navode na zaključke suprotne gore iznesenom? Naravno da jeste. Da li je konzervativna politika uvek bila savršena? Naravno da nije, ni u jednoj evropskoj zemlji, kao što to nije bila ni levičarska politika. Da li su konzervativci činili greške? Naravno da jesu. Kao što svaki integrisan pojedinac svoj životni put prolazi kao smenu između, s jedne strane, faza traganja za stavovima i identitetom u kriznim vremenima, i, s druge strane, faza snažnog napredovanja zasnovanog na iznađenim odgovorima, tako i politički pokreti traže svoj put i rastu iznutra.

Konzervativni pokret je u Srbiji istorijski uvek gušen. Njegovi protagonisti su proterivani, hapšeni, ubijani, uništavani, da bi potom, po prolasku autoritarnih „narodnih revolucija” bili rehabilitovani i pretvarani u intelektualne i duhovne vedete svoje nacije. To je možda i razlog za stalno kaskanje Srbije za Evropom i za njen sada već poslovični status „suseda preko jugoistočne granice”. Razvijanje punokrvnog, konstruktivnog i kreativnog dijaloga izmedu konzervativaca i levičara je neminovan korak na putu političkog i društvenog „unormaljivanja” srpskog društva. To, istovremeno, znači i jasno razumevanje, na obe strane, da je konzervativizam suštinski proamerička i proevropska ideologija.

Aleksandar Fatić

Direktor Centra za bezbednosne studije