Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

VREME ENERGETSKE BEZBEDNOSTI



Dobrim delom zaboravoljeni srpski filozof Božidar Kovačević pisao je da «istorija daje stvarima proporcionalni značaj». Drugim rečima, protokom vremena i akumuliranjem događaja, pojedini događaji i fenomeni dobijaju predznak prave vrednosti za svoje vreme i za svoj narod. Mnogi takvi događaji, kao i ljudi, bivaju potcenjeni i zanemareni u prvo vreme. Slična je situacija sa javnom politikom.

Početak izgradnje ruskog gasovoda «Južni tok», koji treba da prođe preko Srbije, i čiji jedan ogranak će preko Republike Srpske, «skrenuti» i do Federacije Bosne i Hercegovine, planiran je za sledeću godinu. Taj gasovod, njegova trasa, kao i eventualne koristi od učešća Srbije u njemu bili su predmet nerazumno kritične javne debate tokom vladavine Demokratske stranke. «Cena» za gasovod bila je prodaja srpskog NIS ruskom Gazpromu, protiv koje su tada bili svi iz prozapadnog dela vladajuće koalicije, dok je prodaju «izboksovao» Vojislav Koštunica kao strateški potez za Srbiju. Iako se, po mišljenju nekih političara, Gazprom mogao prodati za višu cenu, njegova prodaja Rusima je bila deo šire energetske bezbednosne jednačine koju je tadašnji premijer ispravno procenio.

Neposredno nakon izbora nove vlade Srbije, Marti Ahtisari, bivši posrednik za pregovore o Kosovu, otvoreno je rekao šta misli o Kosovu i Srbiji, kada je izjavio da Srbiju, faktički, treba isključiti iz «daljih» EU integracija ako ne prizna Kosovo. Istovremeno, novi ministar spoljnih poslova Srbije agilno je, u svom prvom interjuu, naglasio da promena u odnosu na Tadićevu spoljnu politiku neće biti, te da «dalje» EU integracije ostaju prioritet. Evropa je jasno stavila do znanja, preko raznih poluprivatnih i privatnih «twitter-a» i «blogova», da se nova vlada Srbije tek mora «dokazati» u svom «evroentuzijazmu», ali je jedini član nove vlade koji se razume u finansije, Mlađan Dinkić, već prvog dana svog novog mandata izjavio da će Srbija, kao slamku spasa od budžetskog sloma u septembru 2012, tražiti konverziju ruskog kredita od nekoliko stotina miliona evra.

Tokom jeseni, očekuje se poseta Vladimira Putina Srbiji, kojom bi se obezbedili svi aspekti političkog «sleganja» srpske javne politike sa ruskim interesima u vezi sa izgradnjom Južnog toka. To znači da će se od Srbije jasno tražiti da trajno zauzme stav da neće ući u NATO, čime će ona, logikom geostrategije, izbiti na prvo mesto kao ishodište ruske spoljne politike na Balkanu, jer će, kao jedina zemlja van NATO, biti faktički jedini saveznik Rusije u regionu.

Zauzvrat, može se očekivati budžetska i energetska pomoć Rusije, što je u stvari smisao dobro promišljenog drugog dela Ahtisarijeve izjave: Srbija će morati da prizna Kosovo ako želi u EU, a u suprotnom, srećan joj put «u Rusiju». Geo-strateška dilema EU ili Rusija, koju svi verbalno poriču, vremenom postaje sve ogoljenija, iz dva suštinska razloga.

Prvi je taj što članstva u EU faktički ne može (iako formalno može) biti bez članstva u NATO. Višestruki pokušaji EU da se «emancipuje» od NATO kao sopstvenog odbrambenog, a danas i bezbednosnog kišobrana za pitanja takozvane «meke» bezbednosti, bili su neuspešni. Stoga je logika pridruživanja takva da se prvo sopstvena bezbednost stavi u ruke NATO kao evropskog bezbednosnog sistema, a potom se dalje radi na punopravnom administrativnom članstvu u EU. Događaji u okruženju, u kome apsolutno ni jedna zemlja koja nije prethodno postala članica NATO nije primljena u EU, jasno govore o ovom faktičkom principu. Rusiji, iz mnogih razloga, nikako ne odgovara da Srbija uđe u NATO, jer bi se time u psihološkom smislu ohrabrilo pristupanje NATO-u Ukrajine i Gruzije, što bi potpuno promenilo rusku odbrambenu jednačinu i dovelo do pravih geo-strateških tektonskih poremaćaja. O tome smo opširno pisali na drugim mestima.

Drugi razlog je u činjenici da EU, koliko god to neko zamišljao kao moguće, jednostavno ne može primiti Srbiju, ni kada bi htela, bez priznanja Kosova. Većina zemalja EU je priznala Kosovo, a one koje to do sada nisu učinile počele su da priznaju, ove godine, kosovske pasoše. Opet, nije slučajno što je Marti Ahtisari, u pomenutoj izjavi, najavio da će malobrojne EU zemlje koje do sada nisu priznale Kosovo to uskoro učiniti. Stoga je prijem Srbije, zemlje koja, sa tačke gledišta EU, ima potpuno neregulisane odnose sa susedom i pravno nedefinisanu granicu, uz sve bezbednosne probleme koje takva neuređenost nosi, jednostavno — nemoguć.

Političari koji su svoj javni profil izgradili na Tadićevoj «čarobnoj mantri»: i Evropa, i Kosovo, sada, kada je apsurdnost takve mantre sve očiglednija, ne mogu preko noći da kažu istinu: situacija je kakva je, u suštini, uvek i bila: «ili Evropa, ili Kosovo». Da budemo precizni, ni ta formulacija nije tačna. Kosovo je faktički izgubljeno, ali nije formalno još uvek izgubljeno dok ga Srbija ne prizna. Članstvo u EU je na dugom štapu iz više razloga, a Kosovo nikako nije poslednja ni jedina žarišna tačka teritorijalne krize u Srbiji. Stoga je sadašnje stanje: «ni Evropa, ni Kosovo», a u tom kontekstu, jedina realna geo-strateška orijentacija koja ostaje na raspolaganju Beogradu je jačanje veza sa Moskvom.

Upravo to je na svoj uobičajeno direktan način izgovorio i premijer Republike Srpske, Miodrag Dodik, kada je jula 2012. izjavio: «Evropa vam uzima Kosovo, a vi sa njom pregovarate». Dodik je zamerio Beogradu što odlučnije ne povlači «skretnicu» na šinama navodne «evropske» politike tako da budući spoljnopolitički vozovi Srbije voze direktnije ka Moskvi. Prema njegovom sopstvenom priznanju, u istom intervjuu, Republika Srpska je to već uradila, i od toga je imala značajne koristi na planu nacionalnog konsenzusa i na spoljnopolitičkom planu.

Kada se pažljivije i analitičnije razmotri, Srbija nikada nije imala nikakvu autentičnu evropsku politiku. Ona se zavlačila u administrativne detalje i najavljivala različite pompezne zakonodavne i «pravosudne» reforme, tržišne liberalizacije i «harmonizacije», ali je ta politika od početka sedela na truloj grani nespremnosti da se prihvate sopstvena ograničenja. Srbija je zemlja sa nejasno definisanom teritorijom, sa aktivnim (a ne zamrznutim, kako to neki sugerišu) konfliktom sa Prištinom, u teškoj ekonomskoj krizi, a njen odnos sa EU je ambivalentan: EU još uvek nije zaboravila ni Srebrenicu, ni Višegrad, ni Vukovar, i jedan broj evropskih političara Srbe još uvek sagledava kao «loše momke». Istovremeno, Srbija nema intelektualne ni političke kapacitete da menja svoj imidž. Stoga je ona prirodno predodređena da se oslanja na Moskvu, koja joj je, suštinski posmatrano, jedini autentični prijatelj: Rusi su jedini koji podržavaju Srbiju kao «strateškog saveznika», dok ih Evropljani podržavaju «na kašičicu», po principu, koliko ustupaka, toliko muzike, to jest podrške.

Izgradnja Južnog toka će potpuno okončati sve spekulacije i namere o učlanjenju Srbije u NATO, a time će, prirodno, opasti i «evroentuzijazam» građana Srbije, što će EU iskoristiti kao dobar izgovor za zaustavljanje retorike o «napretku» Srbije u «EU integracijama». Samim tim, pritisak za priznavanje Kosova, koji je eskalirao posle izbora nove vlade, opašće onog trenutka kada započnu energetski radovi. Sa dolaskom gasovoda promeniće se regionalni položaj Srbije na način koji je, u ovom trenutku, svima nama koji smo zarobljeni u administrativnu retoriku «harmonizacije», teško zamisliv.

Aleksandar Fatić