Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

„POLICIJSKO” STVARALAŠTVO U NAUCI



Ranije ove godine, najveća američka istraživačka agencija, Istraživački savet za društvene nauke, raspisala je konkurs za finansiranje istraživačkih projekata na temu „Studije molitve”. Selekcija je obavljena u dve faze u Nju Jorku, a konkurs je bio globalni.

Evropa je, kao i uvek ranije, ćutala. Njen istraživački ogranak, složeni „direktorat” kojim po nacionalnom ključu predsedavaju različiti „eksperti”, raspisali su niz novih konkursa za istraživačke projekte, od kojih ni jedan ne prati poruku Amerikanaca. Evropski projekti su i dalje „empirijski” po receptu: malo putovanja, malo intervjua, minimalno čitanje literature, ali maksimalno navođenje (nepročitane) bibliografije i opterećivanje istraživačkog teksta manje ili više nepotrebnim referencama.

Evropski „novi duh” nauke, zasnovan na empirizmu, kvantifikaciji i merljivosti, po modelu fizike, nastao je usled sličnog pomaka američke nauke sedamdesetih godina prošlog veka. Taj pomak se pokazao kao pogrešan, pa se američka društvena nauka vratila u domen „životnih” i kreativnih tema. Evropi, kao i uvek, treba par decenija da „uhvati korak” i povrati se iz faze „nauke u lisicama”, zarobljene tehničkim uzusima a lišene ideja i strasti.

Danski filozof 19. veka Soeren Kjerkegor pisao je, u predgovoru svom najuticajnijem delu „Strah i drhtanje” o „vremenu u kome je strast izbrisana da bi se služilo nauci, (...) u kome se pisac koji hoće da ima čitaoca mora pobrinuti da piše tako da ga mogu lagodno prelistavati za vreme popodnovnog čmavanja, a mora obratiti pažnju i na to da svoj spoljni nastup upriliči ponašanju onog pristojnog baštovančića iz oglasnih novina, koji se vrlo poštovanoj publici predstavlja sa šeširom u ruci i dobrim preporukama sa mesta gde je poslednji put služio. On unapred vidi svoju sudbinu, biće potpuno ignorisan, on predoseća ono užasno, da će mu revnosna kritika više puta školski popovati; on strahuje od još užasnijeg, da će ga ovaj ili onaj marljivi gutač paragrafa (...) iseći na paragrafe, i to sa istom neumoljivošću koju je imao i onaj čovek koji je, da bi služio nauci o interpunkciji, svoj govor tako raspodeljivao i brojao reči da je posle svakih 50 reči dolazila tačka, a posle svakih 35 tačka i zarez.”

Kada prođe dvadeset ili trideset godina, Evropa će se dosetiti da bez „studija molitve”, bez strasti, ideja i kreativnosti, „nauka”, bar kada je reč o društvenoj nauci, nema smisla. Ona će se dosetiti da intelektualni policajci, cenzori i kontrolori sa raznim meračima u rukama i predrasudama u glavama čine ogromnu štetu idejama. Ti cenzori i geometri već su stvorili apsurd od velikog dela društvene nauke.

Nedavno je redakcija jednog uticajnog međunarodnog časopisa koji se bavi temama poratne pravde izjavila da se više ne može tolerisati da se važnost pravde tvrdi bez empirijskih dokaza. Dakle, ako hoćete da kažete da bez pravde i milosti nema veličine jednog ljudskog društva, za to morate da obezbedite „intervjue” i „dokaze”. Po ovim policijskim kriterijumima društvene nauke ni jedno veliko delo od Svetog pisma do danas ne bi moglo da ugleda svetlost dana, već bi se svet nalazio u „pred-moralnom stanju”, u nekom stanju „pre društvenog ugovora”, u kome bi misaoni policajci sa kanapima za merenje i užarenim kleštima ispitivali „empirijsku dokazivost” najvećih ideja koje su uobličile društvenu istoriju.

Naučni svet je umoran od nauke u lisicama i značajni iskorak Saveta za društvena istraživanja kao vodeće svetske istraživačke agencije otvara prostor za optimizam. Društvena nauka će se, sada kada su Amerikanci krenuli tim putem, pre ili kasnije vratiti sebi. U međuvremenu, postavlja se pitanje šta sa silnim tonama papira i beskorisnih „dokaza o postojanju Boga” koje je tehničko-geometarski duh tako represivno uveo u društvenu nauku tokom poslednjih nekoliko decenija.

Ovo pitanje Evropa će, verovatno, rešiti na uobičajeni način, „dogovornim konsenzusom” neimenovanih sedih glava, a zemlje poput balkanskih će, u „evropskom duhu” i u skladu sa pravilima „harmonizacije”, biti prinuđene da se opet dosete da svet vode ideje i mudri ljudi, a ne geometri naučne misli izdresirani po principu: „50 reči, tačka, 35 reči, tačka i zarez”.

Aleksandar Fatić