Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

MORALNI DNEVNI RED



Sedeći u vozu u Jorkširu, reagovanje na političku nedoslednost donekle deluje kao eho prošlih vremena, kada se doslednost vrednovala, i pre nego što je destruktivni „postmodernizam“ misli, politike i međuljudskih odnosa, kako se čini, odneo prevagu nad zdravim razumom i željom da se stvari poznaju onakve kakve jesu. Ovog leta, britanski premijer Kameron je izjavio da je najveći problem njegove zemlje „sporo kretanje ka moralnom kolapsu“, formulišući tako svoje viđenje uzroka ekonomske, ali i socijalne krize u koju je britansko društvo upalo posle nereda koji su krajem ovog leta zahvatitli više britanskih gradova. Ta zabrinutost istovremeno govori o razlozima zbog kojih od predstojećih izbora u Srbiji ne treba očekivati nikakvo poboljšanje političke ni druge situacije. Naime, u Srbiji nema takve zabrinutosti političkog vrha nad moralnim sunovratom naroda, i to je osnovni razlog zbog koga od predizobrne kampanje, ali i ukupnog odnosa prema društvu, možemo očekivati samo nastavak dosadašnjeg nihilizma i arogantnog nipodaštavanja stvarnosti.

Posebno je tu interesantna pozicija političke desnice u Srbiji, koja bi trebalo da bude čuvar konzervativnih moralnih vrednosti. Pre svega bi desničarski politički lideri (kakav je u Britaniji svakako Kameron) trebalo da se zabrinu nad nedostatkom integriteta u javnom životu, a posebno među običnim narodom Srbija je izgubila svoju evropsku perspektivu — ili je ta perspektiva od početka bila iluzija, što sada nije važno. Ta činjenica zahteva prilagođavanje svih političkih aktera: oni koji su takvu perspektivu nekritično zagovarali verovatno će se suočiti sa nekom političkom cenom sopstvene politike, ali, istovremeno, oni koji su sve vreme iz prikrajka toj perspektivi želeli sve najgore baš ničim nisu doprineli da stvari za prosečnog Srbina budu bolje. Zato nema mesta za likovanje, već za ozbiljno formulisanje nove spoljne politike pred izbore: politike koju će sprovoditi svaka vlada koja bude izabrana. Ta spoljna politika mora izbeći „efekat ping-pong loptice“, to jest ne sme se odbiti od Evrope ka Aziji, zbog revolta što Evropa nije ispunila očekivanja koja je, istina, ohrabrivala. Istovremeno, mora se razvijati nova svest javnosti u pogledu toga gde je Srbija zaista bitna za spoljašnji svet u spoljnopolitičkom smislu.

Odgovor na ovo pitanje je jednostavan. Posle zatvaranja haške teme u Srbiji, ova zemlja više ne predstavlja temu razmišljanja za Zapad osim u dva smisla: u kojoj meri može da posluži kao sredstvo za „mekano“ suzbijanje naraslih aspiracija Republike Srpske u Bosni i Hercegovini, i kao pitanje energetske bezbednosti za Evropu s obzirom na projektovanu trasu ruskog gasovoda „Južni tok“. Dakle, odnos Srbije sa Bosnom i Rusijom su teme koje ostaju kao priključci za odnos sa velikim silama.

Prva tema, sa moralne tačke gledišta, ne može biti predmet neke velike i tople saradnje sa Zapadom, jer nije u redu da Srbija radi na rušenju Republike Srpske, ako ni zbog čega drugog, ono zbog elementarne nacionalne solidarnosti koju imaju baš svi narodi na svetu.

Druga tema, međutim, zaslužuje da se njojzi posveti ozbiljna stručna platforma u srpskoj diplomatiji. Na toj temi će se temeljiti ukupni međunarodni odnosi Srbije u predstojećim decenijama, na isti način na koji su se temeljili na temi evropske integracije tokom ove i prethodne decenije.

Diplomatija Srbije mora biti mala, efikasna i stručna, zasnovana na moralnom konsenzusu o suštinskim nacionalnim interesima, od kojih je jedan pravilno pozicioniranje Srbije u odnosu na novu energetsku situaciju u Evropi. Da bi to bilo moguće, potrebna je dovoljna solidarnost, tolerancija i strpljenje da se od evropskog sloma ne pravi lomača za evro-euforičare, ali i početak izgradnje političke kulture koja će sprečiti novi haos kumovsko-rođačkog sprovođenja državne politike.

Pozicija Srbije u Evropi suštinski je promenjena posle posete Angele Merkel Beogradu 2011. godine. Istovremeno, buduća pozicija Srbije, a ona počinje da se definiše u ovoj predizbornoj kampanji, zavisiće od insistiranja na moralnom integritetu javnosti, na moralnim principima koji su povezani sa patriotizmom, na očuvanju prijateljstva sa Evropom, čiji članovi verovatno nećemo postati, na daljoj standardizaciji javnog života po evropskim uzorima, jer to je u našem interesu. Istovremeno, taj unapređeni moralni dijalog mora konačno civilizovati srpsku političku javnost: umesto retorike o poturicama i profesionalnim nacionalnim radnicima, mora se stvoriti retorika koja počiva na razlikovanju između pristojnog i nepristojnog, doličnog i nedoličnog.

Ako je ideja evropske integracije za Srbiju u ovom trenutku propala, jer se kao uslov za nju postavlja priznanje Kosova, koje bi predstavljalo moralno nepristojno postupanje za pripadnike jedne nacije, onda to ne znači da sutra, u novom, promešanom „špilu“ srpske državne politike i u novoj evropskoj poziciji Srbije kao zemlje kojoj značaj daje njen energetski odnos sa Rusijom, treba graditi politiku na dekonstrukciji svake solidarnosti koja je postignuta u vezi sa Evropom.

Evropa je jedan nivo identiteta srpskog naroda. Energija prokupljena na fonu utvrđivanja tog nivoa identiteta treba da igra izvesnu ulogu u formulisanju nove srpske spoljne politike. Srbija mora postati društvo nacionalne solidarnosti kakva su druga mala društva, sa pomirljivim stavom prema velikim poligičkim okvirima kakav je EU, ali i sa jasnim prepoznavanjem svog relativnog značaja.

Ovaj autor je pre nekog vremena, sasvim slučajno, objavio tekst o ruskoj energetskoj politici u Srbiji u jednom uticajnom američkom časopisu za međunarodne odnose. Reakcije na taj tekst, koji po svom sadržaju nikako nije epohalan, bile su nesrazmerno veće nego reakcije na bilo koji drugi rad naših autora iz ove oblasti, o temama koje su, iz naše sadašnje, srpske vizure, možda relevantnije. Ta činjenica govori da naša vizura nije ista kao i vizura razvijenog sveta u odnosu na nas. Jedan od osnovnih moralnih zadataka za srpsku političku javnost je da shvati da svaka društvena grupa ima legitimnu ulogu u ostvarivanju pristojne državne politike. Kao što intelektualci imaju ne samo pravo, nego i dužnost da aktivno učestvuju u formulisanju politike, jer oni su sloj društva koji se više kreće od ostalih, koji ima više uvida u to kako svet vidi Srbiju, i više sposobnosti da kreativno formuliše načine da se to viđenje Srbije ugradi u državnu politiku, tako i druge društvene grupe imaju svoje dužnosti u sklopu jedne inkluzivne, solidarne i patriotske državne politike.

Eto, to je ono što nismo imali do sada. Sve ostale teme, i Kosovo, i EU, imali smo i pre. Zato smo ih, kao političke ciljeve, na jednom nivou, bar privremeno, i izgubili. Način da ih povratimo je da se preispitamo i vratimo u okvire javnog morala u politici i društvenoj retorici; taj način je da se, kao Kameron, zabrinemo nad ne tako sporim kretanjem društva ka moralnom kolapsu.

Aleksandar Fatić