Centar za Bezbednosne Studije

Nedavno je na jednom antikorupcijskom skupu u Srbiji pokrenuta inicijativa za donošenje „Zakona o organizovanju i integritetu profesije”, što bi trebalo da bude korak u pravcu usvajanja sistema borbe protiv korupcije zasnovanog na integritetu. Taj korak dolazi posle donošenja Zakona o Antikorupcijskoj agenciji, koji predviđa da će se do 2012. godine u svim ministarstvima i vladinim agencijama doneti „planovi integriteta”.

Dobro je da se u srpskoj javnosti govori o napuštanju dominantno represivnog modela borbe protiv korupcije i uvođenju „sistema integriteta”, zasnovanog na etici, ali je potrebno da se ta rasprava vodi stručno i dovoljno obavešteno, a ne stihijski i konfuzno.

Primera radi, sam predlog o Zakonu o integritetu profesije je besmislica. Profesionalna etika, po definiciji, nešto je sasvim razliito od zakona, i ne može se regulisati zakonom. Činjenica da se predlaže donošenje Zakona kojim bi se regulisala profesionalna etika govori o tome predlagači takve inicijative uopšte ne znaju šta je profesionalna etika kao disciplina. Etika ne podleže zakonskim sankcijama, a zakon koji ne sadrži sankcije nema nikakav značaj. Prema tome, ceo predlog je u sukobu sa osnovnom disciplinarnom logikom etike.

U Savetu Antikorupcijske agencije trenutno nema ni jednog stručnjaka za problem korupcije. U njen rad nije uključen ni Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, ni istraživači koji se fenomenom korupcije bave sa različitih aspekata kriminologije, ni bilo koji pravni fakultet u zemlji, ni Centar za liberalno-demokratske studije, ni Centar za bezbednosne studije, bilo ko od stručnjaka koji su međunarodno objavljivali i predavali o antikorupcijskoj politici. Više od dve godine nakon početka rada, Antikorupcijska agencija nije u stručnom, specijalističkom smislu, profunkcionisala ni na nivou elementarnih očekivanja, a kamoli u punom kapacitetu. U Antikorupcijskoj agenciji, koliko nam je poznato, nema ni jednog etičara ni kriminologa, iako se radi o dve suštinske profesije za borbu protiv korupcije. Ona zato podseća na bolnicu sa menadžerima i promoterima, ali bez lekara.

U Srbiji su objavljeni istraživački radovi i knjige o korupciji. Te radove je neko pisao, i ta istraživanja je neko radio; neki stručnjaci i akademski istraživači su profesionalno posvećeni toj temi već decenijama. Međutim, niko od autora tih analiza nije zaposlen niti angažovan u Antikorupcijskoj agenciji. Pa ko, onda, obučava Agenciju? I kako onda, i na osnovu čega, Agencija obučava druge?

Radi se, dakle, o aktivističkom pristupu koji, nužno, mora biti i podložan uticajima politike, jer je lišen utemeljenja u struci, a neko utemeljenje mora imati. Čak i u tom slučaju, međutim, nije jasno zašto je Antikorupcijski savet isključen iz rada Antikorupcijske agencije, jer, budimo iskreni, najveću zaslugu za pokretanje korupcijskih tema u široj javnosti ima upravo Verica Barać iz Antikorupcijskog saveta. Čime se, u stvari, bavi Antikorupcijska agencija, i u kojoj meri ona uopšte odgovara stručnim potrebama i potrebama javnosti da se postigne transparentnost u srpskom društvu?

Javna debata o formiranju Antikorupcijske agencije pokrenuta je još u vreme rada antikorupcijskog tima Đinđićeve Vlade Srbije, koji je tada bio smešten u Ministarstvu finansija, kojim je, u to vreme, žustro i konstruktivno, rukovodio Božidar Đelić. Tada je postojala redovna komunikacija u zajednici onih koji su se bavili antikorupcijskom politikom. Ta zajednica je, na početku demokratskih promena, u saradnji sa nekim zemljama članicama EU, bila inicijator izmena Krivičnog zakona Srbije, 2001. godine, kojima su, prvi put, u taj zakon uvedena dela korupcije, kroz celo jedno poglavlje. Danas, vlada ponovo raspravlja o uvođenju tih dela, jer ih je, u međuvremenu — izbrisala iz zakona.

U međuvremenu, evropske zemlje su razvile sisteme integriteta, etiku javne službe, nerepresivne oblike borbe protiv korupcije, a u većini evropskih ministarstava, pa i velikih privrednih sistema i preduzeća (da ne govorimo o antikorupcijskim telima) postoji rezervisano parking mesto za stalno zaposlenog etičkog savetnika — bar jednog.

U SAD, ne samo da se u javnoj upravi borba protiv korupcije rukovodi pre svega etikom, nego i sam zakon o građanskom postupku predviđa da bilo koje pravno lice, ako ima etičkog savetnika, u slučaju parnica plaća manje odštete u slučaju gubitka spora, ako se radi o sporovima kao što su pitanja mobinga, štete nanesene zaposlenima, i sličnim pitanjima. Sve se to čini zbog toga što postoji svest o rezultatima stručnog istraživanja korupcije i načina na koji se ona može optimalno kontrolisati.

Antikorupcijska agencija Srbije, čini se, ne razume da je etika ozbiljna disciplina koja podrazumeva godine krajnje fokusiranog obrazovanja i specifične talente, kao i svaka druga delatnost. Stiče se utisak da oni etiku shvataju kao neku vrstu hobija za praktičare opšte prakse iz drugih disciplina, što je poguban amaterizam u radu bilo kog antikorupcijskog tela.

Antikorupcijska agencija treba da bude izvršni organ kojim rukovodi struka, a ne neka vrsta koordinirajućeg tela koje luta u mraku, i gomila zaposlene, osnivajući razne programe, a u stvari nemajući jasan pravac delovanja, jasne istraživačke rezultate na kojima temelji te pravce, jasnu predstavu o najnovijim nalazima struke i jasnu disciplinarnu utemeljenost u kriminologiji i etici. Bez tih pretpostavki, Antikorupcijska agencija će biti još jedan mehanizam za trošenje budžetskih sredstava koji će prva sledeća vlada, posle nekih izbora, moći da skloni sa javne scene, i to sa prilično uverljivim razlozima.

Da bi Antikorupcijska agencija opstala, ona mora delovati ozbiljno, a to znači stručno prepoznatljivo. U suprotnom, postaće tema stručnih studija o regionu koje će je navoditi kao negativan primer. Zato je vreme da započne jasno stručno uozbiljavanje Antikorupcijske agencije.

Aleksandra Bulatović
Aleksandar Fatić