Centar za Bezbednosne Studije

Spoljnopolitički status Srbiije u odnosu na EU je sada već sasvim jasno promenjen posle protivljenja Nemačke, Holandije i Belgiije otpočinjanju izrade izveštaja o kandidaturi Srbije za članstvo u EU, na sednici Saveta ministara EU u Luksemburgu 15. juna. Put „korak po korak” u stvari je raskorak u kome se Srbija našla zbog svoje neuspešne tranzicije, a pre svega zbog dubinske penetracije svih institucija korupcijom i faktički nikakvih rezultata u borbi protiv korupcije. Ta činjenica najbolje se vidi iz fenomena da se u Srbiji stalno najavljuje borba protiv korupcije, i ta „borba”, kada je i ima, vodi se, ni manje ni više, nego krivičnim postupcima i hapšenjima. Iz pomenutog je svakom poznavaocu metodologije borbe protiv korupcije sasvim jasno da Srbija uopšte nije spremna da se suprotstavi korupciji, jer najveći deo ukupnog volumena korupcije, po procenama 80-90%, ne čine krivična dela, već prekršaji integriteta javnog službenika. Stoga se danas u svetu korupcija ne suzbija uz pomoć policije i zatvora, nego kroz promene načina upravljanja institucijama.

Hajde da budemo konkretni u formi početnog kursa za suzbijanje korupcije: osnovne forme korupcije koje je definisao antikorupcijski tim Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), a koja je za Srbiju obavezujuća i kojoj smo pristupili 2001. godine, uključuju etičke prestupe koji proističu iz konflikta interesa, i odnose se prevashodno na javni sektor, a ne na privatni sektor. Drugim rečima, ako kao državni funkcioner zaposlite svog prijatelja, kolegu koji je vaš lični saveznik ili komšiju, činite delo kronizma, a ako zaposlite tetku ili sinovca, onda činite delo nepotizma. Reč je o dve osnovne forme korupcije, od kojih ni jedna nije krivično delo niti se može tako goniti, a svaka je srednjoročno daleko štetnija nego bilo koje krivično delo koje spada u domen korupcije.

Korupcija se danas smatra prevashodno problemom integriteta, a ne krivično-pravnim problemom, i stoga hajka na korupciju u formi rotacionih svetala dok tetke seckaju nokte u državnoj službi šalje sasvim jasan signal i OECD-u i Briselu da Srbija uopšte „ne kapira” šta se od nje traži.

Pošto smo pokazali da u domenu borbe protiv korupcije teško učimo, pogledajmo bolje đake u susednoj klupi: Hrvatsku. U njoj se protiv korupcije borba vodi istraživačkim novinarstvom, kakvo je u Srbiji skoro potpuno odsutno, jer su mediji pod potpunom dominacijom tajkuna i političkih stranaka. U Hrvatskoj postoji neki stepen kontrole javnosti nad javnom službom, a kada političar dovede svoju tetku za savetnika ili za ministra, mediji o tome izveste i taj političar onda crveni. To se zove početak izgradnje integriteta institucija i početak borbe protiv korupcije, a ne hapšenje nekog doktora koji je primio mito i guranje policije da radi nešto što suštinski nije njen posao.

Verovatno je opravdano reći da je Vašington procenio, a Radio Slobodna Evropa pre nekoliko meseci objavio, da je Srbija „tranzicioni gubitnik” ili „propala tranzicija”, ne zbog toga što ona ima unutrašnje etničke i teritorijalne probleme (njih, možda u još većoj meri, ima „stara” članica EU, Belgija, koja se već godinama postepeno raspada, kao i „stara” članica Španija, koja faktički ratuje sa etničkim predstavnicima Baskijaca), niti zato što ima nejasan i neperspektivan stav prema Kosovu, već zato što je danas korumpiranija nego pre 2000. godine. Sa zemljom koja ima etničke i teritorijalne probleme moguće je „raditi” u EU, ali sa zemljom koja pati od sistemske korupcije, nije. „Sistemska korupcija”, kojom Vašington i Brisel već dve godine dosledno karakterišu Srbiju, znači, u stručnom rečniku, da je korupcija dominantan način obavljanja društvenih transakcija u Srbiji: drugim rečima, da se bez korupcije u Srbiji ne može ni živeti, ni lečiti, ni umreti kao čovek. Ta činjenica, te dve jednostavne reči u jednoj frazi: sistemska korupcija, označavaju suštinski razlog za široki geostrateški otklon Evrope od Srbije.

Istovremeno, u toj činjenici leži i istinitost tvrdnji predsednice Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova koja je nedavno, u jednoj emisiji, izjavila da, u krajnjoj liniji, nije važno da li će i kada Srbija postati članica EU, već da je jedino važno da Srbija dosegne standarde EU u smislu reformi. Ne možemo se više složiti sa tim zaključkom, koji podrazumeva, iznad i pre svega, da se u Srbiji izgradi sistem integriteta i javna kultura integriteta koji će korupciju svesti na zanemarljivu meru. Problem je samo u činjenici da se u Srbiji gotovo ništa ne čini na tom planu, već se borba protiv korupcije i dalje sagledava na potpuno neobavešten način, kao neka represivna politika, neka hapšenja i suđenja doktora sa sto evra u džepu. Naravno, ti doktori ne zaslužuju da budu doktori, ali njihovim hapšenjem se ništa ne čini na borbi protiv korupcije. Korupcija je stanje svesti, i borba protiv nje počinje demonstriranjem drugačijeg stanja svesti od strane društvene elite, pre svega samog političkog vrha.

Ovaj autor je nedavno zamoljen da napiše prikaz knjige jednog talentovanog mladog izraelskog profesora na Univerzitetu u Bostonu, o pomirenju u konfliktnim situacijama. Teza Nura Eisikovitsa je bila da pomirenja između Jevreja i Palestinaca, između Srba i Albanaca, između Hrvata i Bošnjaka ili Slovenaca, ne može biti ako se u postupak poverenja ne uloži izvesna količina velikodušnosti. To znači da se mora uložiti izvesna spremnost da čovek ne uzme sve na šta bi, formalno posmatrano, imao pravo, kao znak uvažavanja drugog čoveka i pokazivanja fundamentalne ljudske naklonosti prema njemu. Naravno, prepoznaćete, iako piše o političkom pomirenju, Eisikovits, kao i autor ovih redova, po vokaciji je filozof.

Borba protiv korupcije takođe podrazumeva istu metodološku i etičku pretpostavku: velikodušnost. Ona podrazumeva da se ličnim primerom pokaže da se želimo osloboditi kolektivne srpske bolesti kronizma i nepotizma, koja nas prati bar od Miloša Obrenovića naovamo. Ona podrazumeva da se, umesto rotacionih svetala, na dnevnim vestima čuju mirne i blage reči političke elite kojima se narodu objašnjava šta je korupcija i koja je alternativa. Ona podrazumeva da se odgaje i podržavaju istraživački novinari koji nisu politički „psi rata” za stranke, nego ozbiljni profesionalci koji se bave pitanjima korupcije. Drugim rečima, borba protiv korupcije je saradnja sa narodom i velikodušni iskorak u novi način vladavine koji se više i ne zove „vladavina”, nego „upravljanje”.

Sve ove elemente naš sused Hrvatska, sa velikom mukom i otporima, već nekoliko godina uključuje u svoj javni govor, u medijsku sliku i u unutrašnjepolitički nastup. Za to vreme, mi i dalje živimo u Obrenovićevskom diskursu u kome dominiraju pretnje, zastrašivanja, kame i bezuslovna lična interesna savezništva. Iako se nama, zagrejanim tom unutrašnjom jalovom „borbom” jednih protiv drugih, čini da je to naša stvar, nevidljiva spolja, ona se i te kako vidi, kao što se nedolične radnje ispod pokrivača jasno ocrtavaju na površini pokrivača. A EU je, videći taj pokrivač, jednostavno zatvorila vrata.

Naravno, tu nije kraj. Ostaje ona istina da nije važno da li ćemo ući u EU, već da je jedino važno kakvi ćemo biti. A to je jedina životno važna istina o evropskoj integraciji Srbije.

Aleksandar Fatić

Naučni savetnik
Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd