Centar za Bezbednosne Studije

Problemi sa izdavanjem pasoša i ličnih karata u Srbiji, koji sve više postaju sadržaj javnih polemika u medijima, pokazuju do koje mere je javna administracija problem za takozvanu humanu bezbednost građana, to jest koliko ona oduzima od kvaliteta života građana Srbije. Umesto da građanin oseća da ga država podržava i da mu pomaže da rešava ekonomske i organizacione životne probleme koje ionako jedva izdržava, on od nje trpi dodatni pritisak jer nije u stanju ni da mu civilizovano izda pasoš, ličnu kartu, ili neki drugi lični dokument.

Ne postoje izgovori kojima se ovo može opravdati. Zbog čega je jednoj administraciji toliko teško da se organizuje, tokom dve godine, i da počne na vreme i efikasno da izdaje dokumenta? Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Crna Gora su već izdale dokumenta u novom formatu, a sve te zemlje su manje i sa manje razvijenim administrativnim aparatom od Srbije. Ili se bar tako tvrdi kada se, prilikom „guranja” evropskih integracija, insistira na tome da Srbija ima „značajan administrativni kapacitet”. Koji kapacitet?

Pitanje se, naravno, ne završava na izdavanju ličnih dokumenata. Proces legalizacije, koji je otpočeo, uopšte se ne odvija dinamikom koja je prihvatljiva za jedno uređeno i demokratski ustrojeno društvo. Građani koji su podneli zahteve za legalizaciju nemaju nikakvu predstavu o tome kada će njihovi zahtevi biti rešeni, ni koliko će ih dozvole, koje bi svi, prema postojećem lex specialis-u, trebalo da dobiju, koštati. Pojedini službenici urbanističkih odeljenja beogradskih opština čak su zainteresovanima davali objašnjenje da ne treba da se prijavljuju za legalizaciju, „jer će ionako sve automatski biti legalizovano za dve godine”. Reč je, verovatno, o uslovima koje postavlja Evropska unija, koja insistira na uređivanju građevinske oblasti, ali je krajnje čudno da se legalizacija obavlja na ovakav polujasan i poluopredeljen način. Umesto da se, u roku od dve godine, sve legalizuje po univerzalnom principu dovođenja postojećeg nereda u red, i da se napravi tačka preseka posle koje više neće moći da se gradi bez građevinske dozvole, raspisuje se nekakav konkurs za legalizaciju za velike pare, ali se pri tome opet ne kaže jasno da li će sve biti legalizovano, i šta će biti sa onim građevinama koje nisu legalizovane.

Jedan broj građana koji imaju građevinske dozvole za vikendice uopšte nije želeo da se prijavi za legalizaciju, iako nemaju upotrebne dozvole i prekoračili su gabarite građevina predviđene građevinskim dozvolama, sa obrazloženjem da se legalizacija odnosi „samo na slučajeve bez građevinske dozvole”. I ovo je rezultat nejasnosti u javnoj kampanji za legalizaciju, ali i nedovoljne osposobljenosti i efikasnosti javne administracije, koja opet, i posle svega, pokušava po starim i uhodanim mehanizmima da izvuče nekakav „ćar” i, jednostavno, ne radi svoj posao.

Na kraju, neregulisanost tržišta u bilo kom segmentu čini transakcije u Srbiji veoma rizičnim, od kupovine stana do poslovne investicije. Problem korupcije javne uprave koji podrazumeva da se dokumenta, dozvole i ostali papiri za bilo koji posao i za bilo koju transakciju ne mogu dobiti efikasno, te da, samim tim, prosto pozivaju na „podmazivanje”, postaje sve veća prepreka dinamičnom poslovnom životu. Svako ko je, primera radi, morao da overi neki ugovor u sudu zna o čemu je ovde reč: pisarnice liče na aerodrome u vreme erupcije vulkana na Islandu — u njima sede stotine ljudi, bez vazduha, čekajući satima na red, gubeći radne sate, radne dane, reprodukujući štetu na planu privređivanja. Neefikasnost, blokada sistema administracije, osećaju se na svakom koraku.

U razvijenim zemljama postoje izvesne organizacione osobenosti koje se smatraju elementima humane bezbednosti i demokratske potke javne podrške institucijama. Primera radi, u brojnim zemljama razvijenog sveta potpuno je nepoznata kod nas ukorenjena, i totalno nepotrebna, praksa čekanja na red i ličnog dolaženja po dokumenta. Registrovanje automobila u razvijenom svetu izgleda tako što, kada vam istekne period registracije, pogledate na internet prezentaciji kancelarije za registrovanje vozila koliko treba da platite za svoje vozilo, i potom pošaljete ček, a za nekoliko dana u koverti na kućnu adresu (ne preporučeno, tako da ne morate da idete da je podignete nakon što dođete s posla) dobijete registracionu nalepnicu, koju prosto stavite na vetrobransko staklo. Na toj nalepnici piše period registracije, koji vidi svaki kontrolor parkinga i svaki policajac, što znači i da nema potrebe — a u demokratskim zemljama ni zakonskog osnova — da vas saobraćajac zaustavlja da bi proverio vaša dokumenta. Takvo zaustavljanje se smatra maltretiranjem i povlači tužbu za odštetu.

U Srbiji, da biste registrovali automobil, treba da odvojite ceo dan, koji ćete provesti u zadimljenim, često nehigijenskim, a svakako krajnje neprijatnim prostorijama administracije, dok vam, za to vreme, prosto lete radni sati. Da biste izvadili većinu dokumenata, morate se pojaviti lično. Da biste se pojavili lično, morate se probijati kroz saobraćajnu gužvu, parkirati u „zonama” ili van „zona”, gubiti energiju i trpeti troškove koji su, sa operativne tačke gledišta — potpuno nepotrebni.

Danas, u Srbiji, za javnu administraciju u opštinama i dalje je nepremostiv kulturološki, profesionalni i tehnološki izazov da izdaje izvode iz matičnih knjiga preko interneta ili da ih (efikasno i pouzdano) šalje poštom ili kurirom. Reč je o praksi za koju je dovoljna jedna odluka i dve nedelje obuke u bilo kojoj iole ozbiljnoj administraciji. Umesto toga, u opštinama vlada prava opsada ljudi koji, opet lično, u radne dane, čekaju satima, za to vreme ne radeći, ali se i ne odmarajući.

Pitanje efikasnosti javne uprave nije pitanje pripisivanja krivice, već pitanje uspeha jedne države. To nije pitanje političkih stranka, ni toga ko je na vlasti, jer je neefikasnost javne uprave endemska i poznata nam je iz dugih perioda, za vreme kojih su različiti političari bili na vlasti. Ona nije krivica sadašnje vlade, već krivica mentaliteta javne službe koji se u Srbiji vuče decenijama.

Očito je da je reč o suštinskom sistemskom deficitu srpske demokratije, koja nikako da dođe do unutrašnjeg shvatanja da se danas demokratsko društvo ne određuje pitanjima vlasti, nego da se umesto o vlasti, govori o efikasnom upravljanju. Transformacija politike iz perspektive vlasti u perspektivu upravljanja (government to governance) tekovina je 20. veka, ali u Srbiji, u 21. veku, i pored nespornih političkih rezultata na planu rasta međunarodne integracije Srbije (koja nije podudarna sa popularnom mantrom o evropskim integracijama, i uključuje, recimo, i dramatično poboljšanje odnosa sa SAD), na nivou reforme javne uprave vlada praksa karakteristična za 19. vek, a to znači da je svojim značajnim delom i humana bezbednost kao savremena perspektiva bezbednosti i osećaja zaštićenosti građana takođe na nivou 19. veka.

Ne postoji ni jedan razlog da se ovo stanje ne promeni nabolje, niti je takva promena naročito teška. Dovoljno je samo da postoji volja. Neverovatno je da nema dovoljno volje da se javna administracija, posle tolikih godina, dovede u bar kakav-takav red, imajući u vidu njen značaj za zadovoljstvo i kvalitet života čoveka — pa, ako hoćete, i samo zato što je taj čovek, na kraju krajeva i neki politički činilac.

 Aleksandar Fatić

Direktor Centra za bezbednosne studije