Centar za Bezbednosne Studije

U izjavi datoj u novoj kosovskoj opštini Klokot, sa srpskom većinom, ambasador Del je 13. aprila 2010. godine insistirao da je Kosovo nezavisna država ravnopravna sa Srbijom, te da je jedini način za Srbiju da uspostavi odnose sa Kosovom taj da ga tretira kao ravnopravnog suseda. Ambasador Del je takođe naveo da vlasti u Beogradu treba da odustanu od iluzije da su mogući novi pregovori, bilo o statusu Kosova, ili o njegovim granicama i teritoriji, dodajući da niko u Beogradu ne treba da planira nikakvu podelu Kosova.

Iste ove stavove redovno iznose intelektualci i političari iz redova kosovskih Albanaca, i ti stavovi se uopšteno smatraju glavnim razlogom zbog koga je dijalog Beograda i Prištine blokiran. Iz Delove izjave proističe da on podržava ovaj stav. Iako se pri tumačenju njegove izjave mora imati u vidu činjenica da je gospodin Del ambasador na Kosovu, i da se od njega očekuje da do izvesne granice podržava liniju interesa Prištine, njegova jučerašnja izjava je previše tvrda i nije nužno od pomoći za rešenje postojeće pat pozicije između Beograda i Prištine.

Neodrživost stava ambasadora Dela može se videti ako jednostavno sledimo predvidive posledice postupaka koje bi Beograd morao preduzeti da bi ostvario stanje na kakvo ova izjava poziva. Prema gospodinu Delu, vlada u Beogradu bi trebalo da prizna Kosovo u njegovim sadašnjim granicama i proglasi ga „ravnopravnim susedom” Srbije. Osim toga što bi ovakav postupak narušio srpski ustav, u praktičnom smislu posle ovakvog poteza vlada bi odmah bila okarakterisana od strane velikog dela političke elite i javnosti kao „izdajnička”, i pala bi sa vlasti bilo usled krize vladajuće koalicije, bilo usled masovnih protesta. Kao posledicu toga, Srbija bi dobila neku militantnu vladu, njeni odnosi sa EU i sa susedima bi se pokvarili, i započeo bi proces implozije srpske države u teritorijalnom, političkom i bezbednosnom smislu. Drugim rečima, Srbija bi faktički gurnula ceo region u novu fazu nestabilnosti, u kojoj bi ponovo postala neophodna američka intervencija velikih razmera, kako bi se sprečila eskalacija stanja ka periodu sličnom onom od pre 1995. godine. Svaka nestabilnost oko srpskih granica bila bi predložak za novu eskalaciju od strane vrlo nervoznog bošnjačkog dela vlasti u Sarajevu prema Republici Srpskoj, čime bi se dodao još jedan element čitavoj kanonadi problema koje bi opisano priznanje Kosova pokrenulo.

Imajući sve navedeno u vidu, i podrazumevajući da je izjava ambasadora Dela zvanična pozicija američke vlade, postavlja se pitanje o tome šta vlada u Vašingtonu predviđa kao rešenje opisane situacije koja bi nastala kada bi srpske vlasti zaista priznale Kosovo u njegovim sadašnjim granicama?

Jedna opcija je svakako okupacija čitavog regiona kako bi se održao bar privid stabilnosti, ali to je samo teorijska mogućnost bez praktične verovatnoće, usled neprihvatljivih finansijskih i strateških troškova koje bi podrazumevalo pomeranje američkih vojnika iz drugih teatara angažovanja ka Balkanu, usred ekonomske krize i u atmosferi novog duha uzdržanosti u Vašingtonu koji je donela administracija predsednika Obame.

Druga opcija bila bi da Vašington dopusti da Srbija zapadne u unutrašnji nered i nastavak dezintegracije teritorije u graničnim područjima (Sandžak, Vojvodina i jug Srbije, sa većinskim albanskim stanovništvom, se pojavljuju kao prve mogućnosti). Ova opcija je takođe nerealna za američku vladu, jer bi se ovakav dezintegracioni proces neminovno prelio u Bosnu i druge susedne zemlje, i naposletku bi zahtevao isti nivo angažovanja SAD kao i prva opisana opcija. Stoga je ovo takođe samo teorijski moguća alternativa za Vašington.

Treća, i jedina realistična interpretacija Delove izjave je ta prema kojoj ona proizlazi iz namere da se na srpsku vladu izvrši pritisak kako bi ona brzo odlučila šta želi da postigne na Kosovu, i što pre postavila svoje zahteve. U takvom scenariju, Beograd bi eventualno zauzvrat dao neko obećanje priznavanja promenjenog i redefinisanog Kosova, sa drugačijim granicama. Ukoliko je ovo cilj Delove izjave, onda je ona u skladu sa najavama koje je međunarodna zajednica pustila u etar početkom ove godine da očekuje da 2010. godina bude „godina konačnog rešenja statusa Kosova”. Ova kreativna interpretacija izjave bi značila da je bar deo onoga što ambasador Del, eksplicitno, isključuje, u stvari još uvek na stolu, ali još samo kratko vreme.

S jedne strane, nesumnjivo je da se stavovi Vašingtona o Kosovu neizostavno moraju uzeti u obzir. Istovremeno, logika stanja na terenu sugeriše da je kompromis neophodan kako bi se održala regionalna stabilnost.

Izjava ambasadora Dela, kada se pažljivo razmotri, sastoji se od dva različita iskaza. Prvi je da nikakvi novi pregovori o statusu ne dolaze u obzir, što je verovatno istina, bar utoliko ukoliko SAD pitanje statusa smatraju zaključenim. Drugi iskaz je da, pored statusa, ni pitanje granica i teritorije Kosova ne mogu biti predmet bilo kakvih pregovora, i ovaj deo njegove izjave se mora kritično razmotriti. Stav da u ovom pogledu ne može biti kompromisa je previše tvrd i, ako bi se prihvatio, doveo bi do ozbiljnog pogoršanja regionalne situacije.

Jedini način na koji bi srpska vlada (bilo koja vlada) možda u budućnosti mogla priznati Kosovo je kada bi zauzvrat dobila dovoljno da sačuva obraz. Jedino što bi omogućilo da takav potez, nekada u budućnosti, možda bude prihvaćen, je kada bi Srbija zadržala deo teritorije Kosova sa većinskim srpskim stanovništvom, uz odgovarajuće statusne garantije za srpske manastire na čitavoj teritoriji Kosova. Reč je o jedinom logički mogućem diplomatskom kompromisu. Ukoliko je i ovaj kompromis isključen, kao što ambasador Del kaže, onda samo Bog zna šta nas čeka u predstojećim godinama. Zamrznuti konflikt između Srbije i nekog veštački konsolidovanog nezavisnog Kosova, nabijen duboko ukorenjenim neprijateljstvom, sasvim sigurno ne bi doprineo napretku regiona na evropskom putu. U ovakvom slučaju, ni Srbija, ni Kosovo (ali ni Makedonija, uzgred rečeno) ne bi mogli biti primljeni u EU, i ovaj deo Balkana bi ostao krizna tačka.

Opisana siva perspektiva, koju je jedan zapadni ambasador u Beogradu nedavno opisao kao odnose Beograda i Prištine po hladnoratovskom modelu odnosa između Istočne i Zapadne Nemačke, može se, ipak, sprečiti pregovorima o granicama i teritoriji.

Ovaj drugi iskaz ambasadora Dela treba interpretirati kreativno ili se on, ako se razume doslovno, mora snažno osporiti.

Aleksandar Fatić

Direktor Centra za bezbednosne studije