Centar za Bezbednosne Studije

Srpska nauka već decenijama kaska za Evropom i svetom, pre svega u svom kumulativnom potencijalu: ukupni kvalitet prosečnog poslenika srpske nauke, pre svega u društvenim naukama, daleko je iza evropskog proseka. Ta činjenica se ogleda u gotovo zanemarljivom kapacitetu društvenih nauka da se predstave na međunarodnom tržištu ideja, kao i u velikom odsustvu kvalitetnih naučnih radova na svetskim jezicima čiji su autori srpski „društvenjaci”. U celini posmatrano, nauka je tokom proteklih decenija, a naročito tokom proteklih pet godina, manje više koncentrisana u naučnim institutima (fakulteti su suviše opterećeni nastavom), a sami instituti su bili prepušteni sebi u jednom u osnovi samoupravnom normativnom okviru. Niti se u nauku ozbiljno investiralo, niti je ona ozbiljno nadzirana.

Veliki deo problema u nauci povezan je sa problemima u obrazovanju, koje je NIN već jednom pokrenuo kroz debatu o sumnjivim dodelama doktorata na nekim privatnim fakultetima u Srbiji. Brojni takvi doktoranti našli su svoj put u visoko školstvo i u nauku, što je stvorilo ozbiljne probleme sa orijentacijom i kvalitetom samog naučnog proizvoda. Dok su prirodne nauke logično delom „imunizovane” od ove destruktivne tendencije, jer su njihovi rezultati, bar jednim delom, eksperimentalno proverljivi i matematički izrazivi, te se mogu prilično precizno porediti sa rezultatima postignutim u sličnim istraživanjima u drugim zemljama, društvene nauke su doživele pravi slom. Ogromna hiperprodukcija radova na domaćem terenu, čiju veliku većinu niko ne čita, bila je odgovor na jednu pogrešno zamišljenu „kvantifikaciju” naučnih istraživanja koja uopšte nije adekvatno uzimala u obzir kvalitet naučnog rada.

Opisano stanje je dovoljno očigledno da nije potrebno na ovom mestu dalje trošiti hartiju i mastilo na njegovo opisivanje. Opis sumornog stanja stvari u Srbiji, sticajem okolnosti, postao je gotovo automatski običaj mnogih autora, a posvećivanje pažnje pozitivnim pomacima praktično je nestalo.

Kada je Božidar Đelić postao ministar za nauku Srbije, ovaj autor je u jednoj svojoj kolumni napisao da je dobro kada sposobni ljudi dođu na čelo nauke, ali da ne bi bilo sjajno kada bi novi ministar nastavio da se bavi samo evropskim integracijama, a nauku prepustio nekom drugom. Ta kolumna bila je, smatram razumljivo, motivisana pretpostavkom da Đelić neće biti naročito zainteresovan za nauku kao oblast kojom se nije nikada bavio. Na jednom od prvih sastanaka sa srpskim naučnicima, nedugo posle preuzimanja dužnosti, Đelić se osvrnuo na ovaj napis, i izjavio da ne treba brinuti da će on zapostaviti nauku. Protivno svim očekivanjima među srpskim naučnicima, on ne samo da je našao vremena da se naukom pozabavi, nego ju je razumeo bolje od mnogih prethodnih ministara, iako se sam njome ne bavi. Donošenjem Strategije naučnog razvoja Srbije i izmena i dopuna Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti, Đelić je dao veliki doprinos reformi nauke, pod pretpostavkom i uz ogradu da najavljene reforme i sprovede bez odlaganja.

Pre svega je reč o društvenim naukama. Ministar Đelić je uveo dve suštinske promene u radu naučnog sektora. Prva je ta da se izbori u naučna zvanja ubuduće mogu odvijati samo u naučnim ustanovama koje imaju kompetentna naučna veća, to jest naučna veća u kojima učestvuje najmanje sedam stalno zaposlenih naučnika u istom ili višem zvanju od onoga u koje se kandidati biraju. To je praksa koja je i ranije postojala u srpskoj nauci, ali je vremenom iščilela sa plimom samoupravljanja tokom proteklih godina. Ovom izmenom jedan ministar koji je političar sa punim radnim vremenom pokazao je kako je moguće razumeti nauku bolje od onih koji učestvuju u naučnoj zajednici sa sopstvenim interesima.

Druga izmena koju Đelićevo ministarstvo uvodi je formiranje nacionalnih instituta, koji bi, kumulacijom postojećeg kapaciteta i kadrova, objedinili naučni rad na takav način da on postaje uporediv sa međunarodnim rezultatima drugih zemalja, i da stvori atmosferu zdravog takmičenja među poslenicima nauke. Nacionalni instituti, koji bi trebalo da imaju više od 100 zaposlenih naučnika, omogućili bi da se na najracionalniji način iskoriste bibliotečki fondovi, prostorije, kao i logističko osoblje postojećih malih instituta, ali, što je još važnije, da se stvore stimulativni naučni kolektivi u kojima će postojati živa razmena ideja i koji će pratiti stanje nauke u svetu.

Sadašnje tavorenje u majušnim kloakama koje, svaka za sebe, „luče” neku vrstu sopstvene mentalne supstance, od krajnje liberalne do krajnje autoritarne, bavljenje sobom u malim kolektivima koji nemaju nikakvu međunarodnu izloženost niti išta bitno doprinose evropskim trendovima društvenih nauka, može odgovarati samo onima koji svoju egzistenciju vide u jednoj opštoj socijalističkoj uravnilovki, u zavetrini od života, i van pogleda i dosega javnosti.

Đelić je napravio dobar zakon, ali ostaje da se vidi da li će on biti dosledno i efikasno primenjen. Za to je potrebno da dobije podršku onih koji smatraju da je 2010. korak napred u razvoju srpske nauke, bez obzira na prisustvo ili odsustvo političkih boja i opredeljenja. U ovom poslu treba biti jedinstven, jer je reč o jedinstvenoj prilici da se srpska društvena nauka spase od dugogodišnjeg propadanja i da se, konačno, učini zaista integralnim delom evropske društvene nauke.

Aleksandar Fatić

Naučni savetnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu, Beograd