Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

NAPADI VOJNOM SILOM I RUŠENJE AUTOKRATSKIH REŽIMA SPOLJA: SLUČAJ GADAFI



19. oktobra 2011, televizijske ekrane su, na opšte iznenađenje, preplavili snimci zarobljenog Moamera Gadafija, „vođe libijske revolucije“, zarobljenog u blizini svog rodnog grada, Sirta, kako se, sa jasnim izrazom lica, unosi u lice učesnicima libijskog prevrata, koji su ga zarobili. Lice je obliveno krvlju, a za neki trenutak kasnije vidimo Gadafija kako u poluklečećem stavu pada u smrtni ropac pred svojim ubicama, dok kamera pokazuje ranu od projektila na levoj strani glave. Potom sledi i snimak njegovog ubijenog najmlađeg sina, koji je takođe zarobljen ranjen.

Prema zvaničnim izveštajima, i pukovnik Gadafi i njegov sin ranjeni su u napadu aviona NATO, dok su putovali drumom iz grada Sirta, nakon što je on zauzet od pobunjenika. Javljeno je da je tom prilikom poginuo i njegov načelnik vojnog štaba, pukovnik Jonuz. Nakon što su ranjeni Gadafi i njegova pratnja izašli iz vozila, bili su zarobljeni i brutalno likvidirani, nakon čega je telo u stanju raspadanja danima bilo izloženo u tržnom centru u gradu Misrati, sa vidljivim brojnim posekotinama po telu. Ovo divljaštvo koje su počinile nove libijske vlasti, međutim, još uvek nije naišlo na osudu civilizovanog sveta, i pravda se nekakvim revoltom zbog dugotrajne Gadafijeve tiranije nad libijskim narodom.

Tri dana pre ubistva (jer reč je o najobičnijem ubistvu), američka državna sekretarka Hilari Klinton u Tripoliju je izjavila da hoće da vidi Gadafija „živog ili mrtvog“.

Intervencija protiv Gadafijevog režima je sprovedena pod mandatom Saveta bezbednosti UN, sa obrazloženjem da je vršio vojne napade na demonstrante. Činjenica je da je Gadafi slao tenkove i vojnike da pucaju na civile po Tripoliju, i da se borio da zadrži vlast do poslednjeg trenutka, slično Čaušeskuu u Rumuniji. Međutim, pokušaji da se on omalovaži navodima da je pronađen „u rupi“ ili u cevi (videti, na primer, izveštavanje u Politici od 21. oktobra 2011, str. 1 i 3) predstavljaju propagandu namenjenu tome da se ukalja slika čoveka koji je, uz sve svoje autoritarne osobine, ipak ostao u zemlji do kraja, iako je mogao da pobegne. Ženski deo Gadafijeve porodice je izbegao u Alžir, i alžirska vlada je, s pravom, odbila da ih izruči „novim libijskim vlastima“ zbog divljačkog postupanja prema zarobljenicima, pre svega prema Gadafiju samom. Na isti način je i sam Moamer Gadafi mogao pobeći, što on nije učinio. Stoga su izveštaji o njegovom skrivanju „u rupi“ ne samo uvredljivi za opštedruštveni moral, nego i za inteligenciju prosečnog čitaoca.

U doba borbe protiv terorizma posle 11. septembra 2011, Gadafi nije podržavao islamski terorizam. Nema dovoljnih dokaza da je lično prisvajao državni novac, a svet se više puta osvedočio da je tokom svojih putovanja boravio u beduinskom šatoru koji je nosio sa sobom, u kakvom se rodio, umesto odsedanja u luksuznim hotelima. Bio je zagonetna ličnost, koja je podržavala oslobodilačke pokrete u Africi i koja je pomagala materijalno ugrožene narode. Bio je i prijatelj Srba. Srpska preduzeća su decenijama bila dobrodošla u Libiji i izvodila su značajan profit iz radova u toj zemlji.

Oni Libijci i Libijke koji se danas vesele zbog Gadafijevog ubistva namjanje mogu biti primer moralnosti novog libijskog režima. Svaka vlast koja počiva na ubistvima ranjenih i bespomoćnih protivnika govori sve o tome kakvi su njeni motivi i kakva je njena budućnost. Ono što je zabrinjavajuće za pravnike, međutim, predstavlja licemerstvo koje se pojavljuje kao trend u međunarodnim odnosima i u međunarodnom pravu. Ti odnosi se, čini se, sve češće u novom dobu završavaju upotrebom vojne sile, međunarodno usvojenom politikom svrgavanja izvesnih režima sa vlasti a, kako se čini, i ubistvima onih koji se do kraja protive. Zabrinjavajuće je što Savet bezbednosti odobrava ovu vrstu akcija, bez obzira na epiloge poput ubistva Gadafija. Postizanje konsenzusa saglašavanjem da ni jedna stalna članica Saveta bezbednosti neće staviti veto na datu rezoluciju je preduslov da se može sprovesti zamišljena akcija. Postizanje tog kompromisa, kada je reč o upotrebi vojne sile, podrazumeva popuštanje na drugoj strani onih koji bi inače bili protiv vojne akcije. Na ovaj način stalne članice uzajamno udovoljavaju svojim interesima da preduzmu potrebne mere prema svojim neposlušnim režimima, to jest prema „otpadničkim“ vladama u svojim sferama uticaja. Na isti način na koji je Rusija 2008. godine surovo slomila otpor Gruzije, za šta nisu usledile nikakve rezolucije Saveta bezbednosti, slomljena je i Libija, bez ruskog veta. Neiskrenost u međunarodnim odnosima oduzima vrednosni karakter organizacijama koje treba da se staraju o međunarodnoj bezbednosti i bezbednosti pojedinih država.

Istina je da režimi u pojedinim državama predstavljaju problem za svoje građane i time i za međunarodnu zajednicu. Ti režimi zaslužuju da se prema njima preduzmu i sankcije od strane organa UN. Oni zaslužuju i da se protiv njih preventivno deluje, uključujući i delovanje vojnom silom. Međutim, to ne znači da Savet bezbednosti treba da odobrava vojne akcije tamo gde ne postoje unutrašnji konflikti zasnovani na uzurpaciji vlasti na etničkoj ili nacionalnoj osnovi i gde na toj osnovi ne nastaju teški i krvavi konflikti, poput onog u SFRJ. Savet bezbednosti ne bi trebalo da služi samo kao mehanizam za udaranje pečata na odluke da se uklone režimi koji stalnim članicama ovog tela smetaju ili ih ometaju.

Da je u bivšoj Jugoslaviji pravilno i na vreme procenjena bezbednosna situacija i opasnost od unutrašnjeg rata, preventivnom akcijom Saveta bezbednosti i velikih sila moglo se sprečiti krvoproliće, a to bi bilo pravo rešenje za sprečavanje ratnih zločina i stradanja stanovništva, kao i etničkog čišćenja. Umesto toga, u SFR Jugoslaviji i kasnije u državama nastalim od nje međunarodna zajednica je učestvovala u mirovnim i humanitarnim misijama, pri čemu nije sprečila krvoproliće. Sama činjenica da su naoružani vojnici bili prisutni na terenu u Bosni sa mandatom da očuvaju mir, a da nisu sprečili ratne zločine, i da potom neke zemlje, čiji su to bili vojnici, potenciraju procesuiranje ratnih zločinaca, a da istovremeno ne procesuiraju pred vojnim sudovima svoje oficire koji su pobegli i civile prepustili njihovoj sudbini, dovodi u pitanje moralnu validnost takvih misija UN i takvih odluka Saveta bezbednosti, na isti način na koji preterana i nelegitimna primena sile koja rezultira ubistvima zarobljenika izaziva otpor pristojnog sveta kada je reč o Libiji.

Napad na Gadafijev režim u Libiji, sa zahtevom za njegovo svrgavanje, rukovođen je, po svemu sudeći, interesima u vezi sa naftom i koncesijama koje, kako se čini, sa Gadafijem nije bilo lako ostvariti. Trebalo je, kako neko reče, „otvoriti put prema unutrašnjosti Afrike“. Ova vrsta odnosa u organizaciji Ujedinjenih nacija ne može zaštiti svet od novih sukoba i ratova. Likvidacije i zločini nad političkim liderima postali su praksa, najčešće bez javnih suđenja i bez kvalitetnog demokratskog procesa koji sledi nasilne prevrate. I na kraju, autoritet međunarodnog poretka i međunarodnog prava, čak i kada je „vođa revolucije“ Libije, pukovnik Gadafi svrgnut, trebalo je da spreči da ranjeni ratni zarobljenik Gadafi bude zločinački ubijen. Međunarodno pravo, ali i međunarodne intervencije, sadrže nesvodivu etičku dimenziju bez koje gube legitimitet ne samo na institucionalnom, nego i na konstitucionalnom planu, kod građana. Intervencije koje podržavaju ubistva političkih lidera ili se njima nekažnjeno završavaju u suprotnosti su sa osnovnim etičkim načelima demokratskog političkog poretka i samim tim je njihov legitimitet doveden u pitanje.

Branislav Fatić