Aktuelne aktivnosti
etika.jpg

Specijalistička obuka „Etika za javne službenike”

Centar za bezbednosne studije, uz evropsku podršku, uspešno je realizovao poslednji ciklus specijalističke obuke „Etika za javne službenike”, 30. maja. Obuka je trajala četiri meseca, a stru . . . Opširnije...
Stručna grupa za etiku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Find us on Facebook

ETIČKA ULOGA RUKOVODILACA U JAVNOJ UPRAVI



Pokušaj sprovođenja tranzicione reforme u Srbiji pokazao je da je višedecenijsko nasleđe politizovane javne uprave jedna od najvećih prepreka uvođenju i doslednoj primeni etičkih standarda u radu javnih službenika. Upliv politike u rad javne uprave izvire iz borbe za moć i konstanta je političkog života u svim tipovima poredaka, ali je u našoj zemlji ovaj uticaj doveden do krajnosti. Utoliko se može govoriti o „potapanju” javnih službenika političkim „plimnim talasima”, koji su iznova nadolazili izborom svake nove vlade u razdoblju nakon 2000. godine. Vlada je osigurala „pojas za spasavanje” za „utopljenike” u vidu sporadičnih etičkih seminara, ali nije poznato da li je preduzela mere za jačanje integriteta rukovodećeg sloja u javnoj upravi. Jasno je da rukovodioci imaju neposrednu odgovornost za rad podređenih činovnika ne samo u pogledu konkretnog učinka i delotvornosti, nego i na planu poštovanja etičkih standarda. Čuveni kineski vojskovođa i vojni mislilac iz šestog stoleća p.n.e. Sun Cu rekao je da je istinski vođa onaj koji ljude predvodi primerom a ne silom. Da li današnji rukovodioci najvišeg i srednjeg ranga u javnoj upravi zasnivaju obavljanje poverene javne funkcije na snazi vlastitog moralnog delanja?

Svaka politička elita nakon osvajanja vlasti preduzima korake da stečeni položaj očuva na što duži rok, tako što uspostavlja kontrolu nad svim granama vlasti, posebno nad izvršnom. Javna uprava predstavlja najvažniji deo izvršne grane vlasti jer se u njenoj nadležnosti nalazi sprovođenje javnih politika, pa je sa stanovišta održanja moći najpre potrebno obezbediti poslušnost javnih funkcionera i službenika. Politikantski nadahnuta kadrovska politika na ključne položaje u javnoj upravi, na kojima bi trebalo da se nalaze profesionalni službenici, postavlja članove vladajuće stranke (ili koalicije stranaka), koji potom na osnovu istog merila sprovode kadrovsku politiku na nižim nivoima hijerarhije. Na odgovorne položaje postavljaju se osobe za koje politika nije ništa drugo do zanimanje koje donosi trajan izvor prihoda, o čemu svedoči čitavo jedno pokoljenje državnih sekretara, pomoćnika ministra, direktora javnih agencija, ustanova i preduzeća kojima je dodeljena javna funkcija često prva referenca u radnoj biografiji. Reč je o osobama koje uglavnom poseduju neodgovarajuće obrazovanje (u pogledu nivoa ili stručne oblasti), a kada i imaju prethodno radno iskustvo ono se čak ni snažnim imaginativnim naporom ne može povezati sa delokrugom poverenih javnih poslova.

Spoj nestručnosti, upravljačkog neiskustva i manjka elementarnog poštenja imenovanog javnog funkcionera neminovno vodi ka neznalačkom i aljkavom rukovođenju i internalizuje dužnički osećaj prema stranci ili političkoj figuri koja ga je postavila na položaj. Zbog toga više nikoga ne iznenađuje raširena praksa pružanja političke zaštite odabranim službenicima, koji pri vršenju javnih ovlašćenja prvenstveno vode računa o interesu stranke koja ih je postavila na položaj ili uz čiju pomoć su dobili nameštenje. Činovnik kao protivuslugu dobija zaštitu političkih moćnika ukoliko se ogreši o javni interes, profesionalne standarde ili zakon. Minimalan rizik od otkrivanja i kažnjavanja nezakonitog delovanja rađa jak podsticaj da se lična korist ostvari upravo kroz zloupotrebe. Dodatni podstrek javnim službenicima da se upuste u korupcijsku praksu pruža promenljiva priroda političkog imenovanja, vezana za dinamiku promena u vlasti. Ograničeno trajanje mandata budi nagon za brzim bogaćenjem, shodno geslu „zgrabi i beži”. Činovnici voljno postaju učesnici „korupcijske igre” i pristaju na svojevrstan zakon ćutanja, što na posredan način onemogućava prijavljivanje nezakonitosti koje načine kolege ili pretpostavljeni.

Budući da apsolutno razdvajanje politike i javne uprave nije moguće, niti poželjno sa stanovišta demokratske kontrole, potrebno je uspostaviti odnos ravnoteže. Političari u svojstvu izabranih javnih funkcionera moraju da ličnim primerom pokažu privrženost etičkim standardima, kako bi stekli moralni autoritet neophodan da zaposlene u javnoj službi privoli na poštovanje tih istih standarda. Ministar je u krajnjoj liniji lično odgovoran za očuvanje visokog nivoa integriteta službenika u ministarstvu kojim rukovodi, jer ako on postupa neregularno i podređeni činovnici će u okolnostima slabe discipline odstupiti od profesionalnog kodeksa. Ministar je neposredno odgovoran za sprečavanje korupcijske prakse u okviru resora koji mu je poveren, kao i za kažnjavanje aktera u zloupotrebama javnih ovlašćenja. Stoga je u slučaju postojanja krupnih zloupotreba ili višegodišnje korupcijske prakse ministar moralno odgovoran pred građanima za neuspeh u kontroli podređenih službenika i dužan je da se povuče sa funkcije. Ostavka bi trebalo da bude prirodan gest moralnosti ministra i u slučaju da se u privatnom životu ponaša na način neprimeren ugledu javnog posla koji obavlja.

Poput političara na nivou čitave javne uprave, za stvaranje povoljnog okruženja za primenu etičkih načela unutar zasebnih delova javne uprave odgovoran je upravljački sloj. Ta činjenica se u medijskom diskursu zamagljuje prevaziđenim i prežvakanim demagoškim pričama o navodno teškom utvrđivanju direktne odgovornosti u uslovima funkcionalne složenosti, tromosti i impersonalnosti velikih organizacionih sistema, kakve su javne službe. Nerealno je očekivati da npr. direktor neke vladine agencije zna u svakom trenutku šta radi svaki zaposleni ponaosob, ali je njegova dužnost da, čim sazna za povredu etičkih standarda ili njeno zataškavanje na nižem nivou, preduzme disciplinske mere, a u slučaju ozbiljnog kršenja zakona obavesti policiju i tužilaštvo. Pojedini rukovodioci pravdaju slabu kontrolu rada podređenih službenika i tolerisanje neregularnosti pragmatskim pristupom prema kojem je važno postići željene reformske ciljeve, a način je sporedno pitanje. Za njih je neetično ponašanje samo „kolateralna šteta” koja navodno nema značajniji uticaj na krajnji proizvod.

Rukovodioci moraju posedovati kvalitete koje zahteva vođstvo, odnosno moraju biti u stanju da pokrenu i uposle kreativne potencijale javnih službenika. Moralno vođstvo podrazumeva da rukovodilac ne podilazi željama podređenih, već da usmerava i ispravlja njihovo delovanje tako da bude na opštu korist zajednice. Primenjeno na uži plan očuvanja integriteta javnih službenika, rukovodioci moraju imati jasnu viziju središnjih vrednosti javne etike i biti posvećeni podsticanju podređenih službenika da postupaju tako da stalno napreduju ka ostvarenju te vizije. Rukovodioci bi trebalo da sopstvenim zalaganjem daju uzor održavanja profesionalnih odnosa sa političarima, predstavnicima privatnog sektora i građanima. Iskustva razvijenih zemalja pokazuju da je etično ponašanje funkcionera javnih službi od presudne važnosti za osiguranje efikasnog i ispravnog rada činovnika na nižim nivoima hijerarhije. Radno okruženje gde rukovodioci ohrabruju poštovanje pravila etičkog kodeksa neposredno podstiče javne službenike da svakodnevno obavljanje profesionalnih zadataka zasnivaju na privrženosti javnom interesu.

Ideja o presudnoj ulozi rukovodećeg sloja u razvijanju sposobnosti etičkog postupanja činovnika nikako nije nova niti moderna, tačnije pomodna — osim za domaće kreatore reforme javne uprave. Naprotiv, ova ideja vekovima unazad je zastupljena u političko-filozofskim raspravama, na šta, primera radi, upućuje Huai-nan cu, filozofski spis iz vremena vladavine kineske dinastije Han (drugi vek pre Hrista): „Moć da se postigne uspeh ili neuspeh leži u lenjiru. Ako je merna linija tačna onda će komad drveta biti prav, ne zbog toga što se ulaže poseban napor, već naprosto zato što je vođen (mernom linijom) da bude ravan. Na isti način, ako je upravljač iskren i čestit onda će pošteni službenici služiti u njegovoj vladi, a nitkovi će se kriti; ali ako upravljač nije čestit onda će zlikovci činiti po sopstvenoj volji, a odani ljudi povućiće se u osamu”. Obogaćeni savetom drevnih kineskih mudraca preostaje nam samo da pošteno sačinimo idealno prav lenjir.

Srđan Korać