Savetnik Vrhovnog Suda Srbije

Problem opravdanosti donošenja posebnih zakona u krivičnom pravu svakako nije nov. Dosadašnja zakonodavna praksa pokazuje tenenciju porasta donošenja ovakvih zakona kojima se istovremeno propisuju nova krivična dela ili se, sa izvesnim izmenama i dopunama, preuzimaju iz krivičnog zakona i istovremeno konstatuje da ona prestaju da važe u krivičnom zakonu.[1]

Pobornici jedinstvene krivičnopravne zaštite uglavnom se pozivaju na formalne razloge kada ukazuju na moguću posledicu donošenja takvih zakona - nedostatak pravne sigurnosti. Slabljenje garancija, koje nužno sadrži krivični zakon, najčešće se opracionalizuje kroz prigovore proceduri donošenja posebnih zakona, njihovoj primeni i zaprečenim krivičnim sankcijama

Ovim prigovorima moguće je suprostaviti argumente da su i posebni zakoni doneti u predvidenoj zakonodavnoj proceduri i da se problemi primene mogu prevazići razvijanjem prakse pravosudnih organa.

Pitanje da li sva krivična dela treba da budu regulisana u jednom krivičnom zakonu potrebno je, međutim, razmotriti i sa stanovišta ograničene mogućnosti postojećeg krivičnopravnog sistema da odgovori okolnostima koje se nisu mogle predvideti u momentu inkriminacije pa i u odnosu na ona krivična dela koja bi eventualno bila obuhvaćena posebnim zakonima.

Reforma domaćeg pravnog sitema , nužno, zahteva intervencije i u institicionalnom i u normativnom smislu. Normativna rešenja, u bitnom, utiču na institucionalne mehanizme i pokazatelj su spremnosti društva da reguliše određene odnose. Zato je pažnja stručne javnosti najčešće fokusirana upravo na ovaj element .

Donošenje posebnih zakona, posmatrano u sklopu reforme jugoslovenkog krivičnog zakonodavstva , može izgledati bespredmetno. U situaciji kada se Predlogom novog krivičnog zakonika SRJ ostvaruje kodifikacija domaćeg krivičnog prava u jedinstveno krivično zakonodavstvo ulaze i krivična dela iz tzv. sporednog krivičnog zakonodavstva , odnosno posebnih saveznih i republičkih zakona. Tok revizija celokupnog pozitivnog krivičnog zakonodavstava , po sebi, ne opravdava ni donošenje antikorupcijskog zakona.

Nije sporno da krivična dela , uslove krivičnopravne odgovornosti i krivične sankcije treba regulisati jednim, krivičnim, zakonom. To je ujedno i najlakši nacin da se obezbedi njegova primena. Posebni zakoni, logično, za predmet regulisanja nemaju ove institute vec su njihove krivičnopravne odredbe, sadržinski, tesno povezane sa materijom koju zakon reguliše čime je njihova primena otežana. Ali, jednostavnost primene zakona ne bi smela da dobije prioritet u artikulaciji problema.

Prema brojnim međunarodnim istraživanjima Jugoslavija je zemlja sa najvećom korupcijom u jugoistočnoj Evropi , odnosno treća u svetu. Istovremeno, broj okrivljenih i osuđenih za ova krivična dela drastično odstupa od očekivanog. Naglašena neefikasnost institucionalnog aranžmana samo je jedan od razloga ovog paradoksa.

Dela koja bi trebalo da budu obuhvaćena posebnim antikorupcijskim zakonom u jugoslovenskom krivičnom zakonodavstvu poznata su kao krivična dela protiv službene dužnosti [2] Regulisana su na specifičan način primenom koncepcije paralelelne zakonodavne nadležnosti između federacije i federalnih jedinica. Inkriminacije dela su duplirane što praktično znači da su ova krivična dela predviđena i u saveznom i u republičkim krivičnim zakonima u istovetnim redakcijama.

Razlika između savezog i republičkih zakona postoji utoliko što je saveznim zakonom u grupi krivičnih dela protiv službene dužnosti predviđen pored tzv. pravih krivičnih dela protiv službene dužnosti i odreden broj krivičnih dela kod kojih pretezni zastitni objekat nije službena dužnost. Dela su sistematizovana u istoj grupi jer njihov izvršilac može biti svako pa i službeno lice.

Krivična dela protiv službene dužnosti imaju , naravno, i niz zajedničkih obležja koja se , u osnovi, svode na izvršioca, zaštitni objekat, posledicu i oblik vinosti.

izvršilac moze biti samo službeno ili odgovorno lice, zastitni objekt je pravilno i zakonito vrsenje službene dužnosti i drugih dužnosti koje se vrše u okviru javnih ovlašćenja (ova dela mogu se izvršiti samo u vršenju službe), za opštu posedicu,

Pored različitih pojedinačnih, imaju ugrožavanje zakonitog i pravilnog vršenja službenih i drugih javnih ovlašćenja, a mogu se izvršiti , po pravilu, samo sa umišljajem.

Pozitivna postavka grupe krivičnih dela protiv službene dužnosti može se kritikovati sa više aspekata počev od izlisnosti dupliranja inkriminacija u saveznom i republičkim zakonima do nepostojanja mehanizama koji bi olakšali krivični progon , poznatih u savremenom pravu, kao sto su zaštićeni svedok ili nagodba sa optužbom. Zakonski elementi bića ovih krivičnih dela više ne odgovaraju formi i dinamici pojavnih oblika korupcije. Modaliteti ugovaranja provizija i poslova, prenosenja sredstva, finansijski i konsalting aranzmani i pozadina ovih procesa menjaju nacine izvrsenja ovih dela i cine postojeće inkriminacije nedovoljnim. Pojam službenih i odgovornih lica, kao izvršilaca ovih krivičnih dela, takode zahteva redefinisanje.

Predvidene izmene krivičnog prava, prema Predlogu krivičnog zakonika SRJ, ne nude nove inkriminacije u ovoj grupi krivičnih dela s obzirom da se samo preuzimaju krivična dela iz saveznog i republičkih zakona. Mehanickom transplatacijom postojećih krivičnih dela ne postiže se mnogo. Korekcijama, ako bi bile usvojene kroz izmene i dopune pravnog sistema, ostvarila bi se samo svrha kodifikacije.

Antikorupcijski zakon, donet na republičkom nivou, pored postojećih krivičnih dela protiv službene dužnosti morao bi da obuhvati i nove inkriminacije prilagodene imenjenoj prirodi zakonitog i pravilnog vrsenja službe. Zakon bi trebalo da regulise i mehanizme za sopstvenu primenu i efikasan krivični progon (sira ovalscenja tuzioca, zaplenu dokumentacije, saradnju sa finansijskom policijom i slicno) na nacin koji ne bi bio u koliziji sa Zakonom o krivičnom postupku. Neefikasnost, kako proizilazi iz ove ovakve postavke, nije imamnentna primeni posebnog zakona u borbi protiv korupcije.

Značaj zaštitnog objekata krivičnih dela protiv službene dužnosti meren društvenom celishodnošću dopušta donošenje posebnog zakona u ovoj oblasti. Zato se opravdano zaključuje da je cena relativne neefikasnosti u primeni posebnog zakona, načelno posmatrano, srazmerno niska u odnosu na prednosti koje bi doneo poseban antikorupcijski zakon u poređenju sa pozitivnim rešenjima. Teoretičari, uostalom, saglasno dopuštaju izuzetno donošenje posebnih zakona.

Pitanje sadržine ovog zakona (procesne odredbe ) antikorupcijski zakon, s obzirom na ustavnu raspodelu zakonadavne nadležnosti , kao i pitanje da li zakon treba da reguliše i određeni broj tzv. nepravih krivičnih dela protiv službene delatnosti prevazilaze predmet razmatarnja ovog priloga.

* * * * *

Svakim suđenjem za neko od krivičnh dela protiv službene dužnosti proverava se opredeljenost države za postovanje pravilnog vršenja javnih ovlašćenja. Svrha procene je, između ostalog, i u tome da se utvrdi da li zakoni i praksa odredene države odgovaraju proklamovanom načelu zakonitosti

Ocena o tome koliko je praksa u skladu sa pravnim standardima je složena i ima mnogo aspekata. Slučajevi se razlikuju i potrebno ih je ispitati i to ne u pojedinim tackama vec kao celinu. Procena se obicno usreseduje na efikasnost institucionalnih mehanizama u krivičnom progonu. U jugoslovenskom slucaju jasno je da progon ne moze da bude delotvoran ako mu ne predstoji i temeljna normativna reforma. Jugoslavija u tom pogledu nije izuzetak. Gotovo sve drzave u tranziciji donele su posebne antikorupcijske zakone u pokusaju da prevazidu ovaj problem. Uz bitno metodolosko odrediste o opravdanosti koriscenja iskustava (nacela, normativnih resenja, institucija, postupaka) u drugacijim istorijskim i političkim prilikama realna je mogucnosti koriscenja iskustava drugih modela .

Neizbezna harmonizacija se evropskim pravom nalaze usglašavanje i u ovoj oblasti sa regionalnim standardima [3]

Ispitivanje instruktivnosti primenjenog modela (krivična dela protiv službene dužnosti regulisana krivičnim zakonima) treba da označi i rekonstruise osnove modela zakona koji bi polazio od faktičke situacije i bio u funkciji ostvarivanje priznatih vrednosti političkog zivota.

Iako je borba protiv korupcjie svrstana u priorite savezne i republičke vlade konkretni rezultati izostaju[4]. Endemsko siromaštvo, opsta kriminalizacija društva, suprostavljeni ciljevi i opadanje povrenja građana u vecinu institucija dodatno usloznjavaju problem korupcije. U situacji kada je prosecni gradanin dnevno bio prinuden da korumpira ili da bude korumpiran nerealna je pretpostavka da je dosledna primena postojećih zakonskih odredbi dovoljna za otklanjanje korupcije. Donosenje posebnog antikorupcijskog zakona bi u sistemsko- političkoj ravni doprinelo bar nekim elementima i procesima političkog stabilizovanja.

--------------------------------------------------------------------------------

[1] Rad nema za cilj analizu postojećih važecih zakonskih propisa niti za osnovu ima sistematski prikupljene podatke iz sudske prakse

[2] krivični Zakon Savezne Republike Jugoslavije članovi 174. - 199; krivični Zakon Republike Srbije članovi 242. - 255; krivični Zakon republike Crne Gore 216. - 229.

[3] Criminal Law Convention on Corruption ( ETS 173) , Civil Law Convention on Corruption ( ETS 174)

[4] Najvljeno je delovanje komisija koje će preispitivati poslovanje velikih poslovnih grupacija kao sto su BK grupacija, Delta M i Telekom.